Moje sledeće odredište bilo je selo Bjalovježa pored istoimenog Nacionalnog parka. Ali, trebalo je stići do tamo. Lokalnim vozom sam prvo otišla do Bjalištoka, a tu se onda prebacila na autobus. I ovaj dan je bio predviđen za putovanje sa minimalnim obilaženjima.
Mada je putovanje dugo trajalo, nije bilo dosadno. Iz voza sam mogla da uživam u divnim prizorima: još lepe prirode, nepregledna polja pod žitom, livade ispresecane potocima, šume sa dominantnim visokim borovima i brezama, talasavi tereni, ali i rode i jezera... Železnička trasa je dobrim delom vodila upravo kroz jezersku oblast, ali severno i severoistočno od Mikolajkija.
U vozu sam upoznala i veoma ljupku, mladu studentkinju udaraljki na Muzičkoj akademiji u Poznanju. Divno smo se iščavrljale, a ona me je pozvala i da ponovo dođem u Bjalištok u septembru, jer će tada imati koncert. Naravno da nisam mogla tako brzo da se vratim u Poljsku, ali je bilo simpatično da me je pozvala. Takođe me je u Bjalištoku uputila kuda da idem da bih došla do „autobuske stanice“. Naime, prava stanica je bila u sred temeljne rekonstrukcije, pa su se autobusi hvatali negde sa strane.
Posle par sati vožnje, stigla sam u Bjalovježu i tu sam bila smeštena u nekom veoma lepom i udobnom pansionu, ali je bio na kraj sela. Toliko na kraj sela da sam ostala sama u autobusu. Vozač me je onda pitao za adresu (pansion je pripadao glavnoj ulici) i onda je on počeo da mili autobusom i da zagleda brojeve kuća kako bi me ostavio baš tamo gde mi je to bilo idealno. Drugim rečima, kao da sam se vozila privatnim autobusom. To je baš bilo zabavno.
Mada je pansion bio zabačen, bilo je dobro to da je njegov gazda pričao odličan engleski i bio izuzetno predusretljiv i od velike pomoći. Zahvaljujući njemu uspela sam odmah po dolasku da rezervišem mesto za obilazak strogo zaštićenih delova šume sa grupom čiji je vodič govorio engleski. Pošto mi je veliki kamen pao sa srca, otišla sam peške do „centra“ sela da vidim gde sutra tačno treba da dođem, a to je bilo kod turist biroa koji se nalazi na ivici velikog parka.
Park u centru Bjalovježe
Takođe sam iskoristila priliku i da nešto prezalogajim. Nisam bila puno gladna i odlučila sam se za piroške sa mesom od divljači. Bilo mi je zanimljivo da su osim srnetine imali i par jela sa mesom od bizona. U jednoj od verzija planova za naredni dan, mislila sam da odem na neki ozbiljan obrok, pa moram da priznam da mi je proletelo kroz glavu da probam meso od bizona, ali mi se to ipak činilo nekako morbidnim – ovamo idem da ih vidim kao retku i zaštićenu vrstu, a onamo krkam njihovo meso. Narednog dana nam je vodič objasnio da se bizoni ne love u strogo zaštićenom području, ali da oni naravno šetaju i po drugim delovima šume koji ne uživaju isti nivo zaštite, pa da čak ima i sasvim dozvoljenog lova, kao i otkupa mesa od strane ovlašćenih firmi. S druge strane, ja sam narednog dana bila suviše zauzeta obilaženjem da bih se bavila hranom i za svoje pojmove gubila vreme u nekom restoranu čekajući na hranu kada ima toliko toga da se vidi.
To veče sam još malo prošetala po parku i uživala, a onda se lagano i vratila u pansion da se odmorim.
Jezerce u parku u centru Bjalovježe
Ipak, pre odlaska na spavanje, dok sam sedela na terasi ispred pansiona i uživala u divnoj večeri začula sam neki zvuk koji je dolazio „odozgo“. Pogledala sam na gore i videla jednu rodu koja se kao i ja spremala za počinak.
Roda u Bjalovježi
Za početak sam ujutru lagano otišla do centra i prvo prošetala po Carskom parku. Naime, šuma Bjalovježa je u 19. veku bila lovište ruskih careva i tu je postojala carska palata kao i niz pratećih objekata (palatu su 1944. godine uništili Nemci prilikom povlačenja). Malo toga je preživelo, a i ono što jeste vapi za renoviranjem, mada je i dalje prelepo. Taj veliki park oko nekadašnje palate takođe ima i par jezeraca, a tu je i jedna rečica. Čak i šetnja samo u tom delu dovoljna je da čovek uživa u lepim prizorima.
Upraviteljeva kuća
Kada se grupa okupila krenuli smo prvo kroz taj Carski park, onda izbili na jednu veliku čistinu koja razdvaja park i Nacionalni park Bjalovježa.
Livade i polja koji razdvajaju Carski park i Nacionalni park Bjalovježa
Prilazak ulasku u Nacionalni park Bjalovježa
Kada se dođe do ulaza u Nacionalni park, tu postoji provera da li svi koji ulaze to čine kao deo grupe. Naime, ovde nije dozvoljeno da se ide u individualno obilaženje, jer se na taj način kontroliše broj posetilaca, putanje kojima se oni kreću, kao i način ponašanja. Bjalovješka šuma je najveća prirodna šuma u Evropi i ona predstavlja primer kako su nekada, u davnoj prošlosti, izgledale šume u ovom delu kontinenta. Šuma je podeljena između Poljske i Belorusije, i veći deo pripada Belorusiji (oba dela su na Uneskovoj Listi svetske kulturne i prirodne baštine). Da sam ostala još koji dan, otišla bih svakako i do Belorusije, pošto je granični prelaz udaljen tek par kilometara od centra Bjalovježe.
Ulaz u Nacionalni park Bjalovježa
I sad šta reći? Da biste uživali morate da ozbiljno volite drveće, jer samo to ćete i videti. Po kojeg insekta ili ptičicu koja obično vrlo brzo i odleti. Ono po čemu se odlikuje ovo strogo zaštićeno područje jeste da je samo jako mali deo Nacionalnog parka dostupan turistima i to isključivo u pratnji vodiča. Zabranjeno je silaženje sa staza. Odlazak u ostatak šume dozvoljen je samo u naučne i istraživačke svrhe. Druga specifičnost ovog područja jeste da je ljudska intervencija svedena na apsolutni minimum. To znači da je drveće prepušteno samo sebi. Iznikne, raste, živi, a onda umre, sruši se čime obezbedi prostor za rast drugog drveća, a ono samo se raspada i na taj način obezbeđuje hranu za nove naraštaje flore i faune.
Bjalovješka šuma, drvena staza kao retka ljudska intervencija
Bjalovješka šuma
Bjalovješka šuma
Tu smo videli: hrastove, lipe, brestove, grabove, smrče ... Najviše listopadno drveće su brestovi koji rastu do oko 46 m, dok hrastovi rastu do oko 44 m. Zanimljivo je da hrastovi u ovako gustim šumama imaju sasvim drugačiji oblik od onih koji rastu tamo gde ima više prostora. Naime, ovde uopšte nisu rašireni i rastu u vis jer se bore za sunce, pa im je stablo visoko i pravo, a tek pri vrhu se grana i ima krošnju. Najviše drveće su ipak četinari – evropska smrča – koji mogu da dosegnu visinu od oko 50 m.
Bjalovješka šuma
Bjalovješka šuma
U okviru šume postoji i par širih staza koje su ostale još od vremena kada je ruski car ovde lovio, da bi se lakše izneli ubijeni komadi. U pitanju su bili ne samo bizoni, već i jeleni i srne. Te staze se i danas održavaju da bi ovlašćena lica lakše došla do željenih delova šume.
Bjalovješka šuma
Ipak, tu u šumi nismo videli bizone. Da bi se bizoni eventualno videli u prirodi potrebno je ili da se ustane u cik zore ili da se ide u noćni obilazak sa specijalnim dvogledima, ali ni jedno ni drugo ne garantuju da će se životinje zaista i videti.
Ja se nisam potresala oko toga, jer sam već planirala da odem do Rezervata evropskog bizona koji je od sela udaljen nekih 3-4 km. Za tu svrhu sam ponovo rentirala bicikl i mada nije bio kršina kao onaj na Mazurskim jezerima, ipak sam se dobro namučila u početku dok nisam provalila neke detalje. O, kako mi je nedostajao moj bicikl iz Beograda! Generalno gledano, ovde je značajan broj turista putovao na biciklima, a ima i dosta onih koji svoje dvotočkaše prikače na kola, pa tako putuju. Ja sam dakle iznajmila bicikl (ima više mesta u samom centru Bjalovježe gde se to može uraditi) i uskoro sam stigla do tog rezervata.
Srne u Rezervatu evropskog bizona
Jelen u Rezervatu evropskog bizona
Rezervat evropskog bizona je u stvari prostrani zoološki vrt sa par ograđenih delova u kojima mirno borave bizoni i jeleni. Poenta sa evropskim bizonom jeste da je to najveći sisar koji nastanjuje Evropu. Uvek ga je najviše bilo u ovom kraju, ali je zbog lova doveden na ivicu istrebljenja. Onda su 1929. godine dovezli neke primerke iz evropskih zooloških vrtova i tada je krenulo sa laganim obnavljanjem vrste. Prvi primerci su vraćeni u Bjalovješku šumu 1952. godine i danas se procenjuje da ih njih ukupno oko 750 živi u šumi (ukupno i u poljskom i u beloruskom delu) i ovo je jedino mesto na svetu gde oni žive u prirodi. Kao što sam pomenula, ima ih i koji žive po okolnim šumama, ali oni tamo ne uživaju isti stepen zaštite. Prirodnjaci koji vode ovaj projekat žele da još prošire granice Nacionalnog parka, pa samim tim i zaštitu, ali političari (hm, opet oni! znala sam da će se pojaviti pre ili kasnije, a za divno čudo uvek u negativnom kontekstu), kako lokalni tako i nacionalni, vide ozbiljan biznis u seči šuma, pa se samim tim čini da sudbina evropskog bizona nekako klizi niz listu prioriteta.
Evropski bizon
Ja sam tu malo prošetala i obišla par mesta gde su bizoni uglavnom mirno pasli, a onda sam se vratila u centar.
Evropski bizoni koji mirno pasu u okviru Rezervata
Pošto sam imala još vremena, vratila sam bicikl i rešila sam da prošetam do staze za koju nam je vodičkinja rekla da oni interno smatraju da kada neko ne vidi tu stazu to je kao „kada biste otišli u Egipat, a ne biste videli piramide“. Otišla ja tako do te staze koja vodi kroz šumu i bilo je lepo, ali nemam mnogo više toga da prijavim. Verovatno je neophodno da se BAŠ dobro razumete u drveće da biste u potpunosti mogli da uživate u onome što je oko vas. S druge strane, moguće je do Rezervata evropskog bizona doći i tom stazom (ja sam vozila glavnim putem, jer nisam bila sigurna koliko mi je bicikl dobar za ovakvu podlogu).
Početak staze Žebra žubra
Staza Žebra žubra
Zanimljivo mi je bilo da na putu između sela i staze Žebra žubra postoji i privatni Muzej starih drvenih kuća na otvorenom. Natpis iznad ulaza je bio na ćirilici i muzej prikazuje kako su živeli Ruteni, stari slovenski narod. Ja nisam imala vremena da obilazim muzej, ali je bilo zaista lepo videti ove slikovite građevine.
Muzej na otvorenom
Muzej na otvorenom
I kada već govorim o slikovitim kućama napravljenim od drveta da pomenem da one u raznim verzijama mogu da se vide na više mesta.
Tipična drvena kuća na krajnjem istoku Poljske
Posebno odskaču one koje imaju raznobojne šalone i ukrase koji postoje po ivici krova. Kao da su prave kućice iz bajke. Ali da budem jasna, ne iz bajke kao što je Ivica i Marica. Naime, ovu bajku su zabeležila braća Grim, pa je zla baba, tj., veštica iz te bajke ipak Nemica, a Nemci su uvek bolje finansijski stajali od svojih istočnih komšija pa su mogli sebi da priušte kuću od slatkiša. Ove siromašne istočne komšije su morale da grade cakane kućice koje će svojim maštovitim izgledom eventualno da privuku decu i sve one koji u bajkama u njih vole da ulaze.
Tih slikovitih kuća ima i u Bjalovježi, ali su tu možda u današnje vreme više deo turističkog dekora. U selu Tržešjanka, između Bjalištoka i Bjalovježe, ovakve kuće vide se u mnogo većoj koncentraciji i deluju autentičnije, a tu je i izuzetno slikovita crkva sa drvenom oplatom obojenom u jarko zeleno, sa belim detaljima i zlatnim kubetima.
Vraćajući se iz šetnje, ponovo sam obalom rečice Narevka prošla po ivici Carskog parka uživajući u prizorima.
Život na obali rečice Narevka
Rečica Narevka, jezerce, a iza je Upraviteljeva kuća sakrivena u zelenilu Carskog parka
Ovaj divan dan sam završila na najbolji mogući način – opuštajući se uz lokalno pivo. Uzgred, žubr znači bizon.
Lokalno pivo
Narednog dana je već ponovo počela da pada kiša, ali ja sam se vraćala kući u zagrljaj 40 stepeni Celzijusa, pa se nisam previše potresala, mada nisam mogla a da ne pomislim koliko sam imala sreće – koliko bi značajno lošije provela prethodni dan u Bjalovježi da je tada padala kiša.
Tokom ovog putovanja, ja sam puno hodala, obilazila muzeje, dvorce i zamkove, pravila medenjake, slušala koncert klavira na otvorenom i koncert orgulja u katedrali, šetala po peščanim plažama i svojevrsnoj pustinji, posetila dve zemlje, jela, pila, podsećala se Drugog svetskog rata i vrhunca moći Tevtonskih vitezova, posetila dva nacionalna parka i četiri dobra s Uneskove Liste svetske baštine, vozila bicikl po divnim predelima jezerske oblasti, šetala po praiskonskoj šumi i gledala evropske bizone... i sve je to sasvim lako moguće i izvodljivo u dve sedmice koliko sam provela u čudesnoj Poljskoj (sa kratkom posetom malom delu velike Rusije).
Približna trasa mog putovanja po Poljskoj i Rusiji