U Kastroherisu smo ponovo ustali jako rano i još uvek je bilo mračno kada smo izašli iz doma. Mudri Gabrijel je svako popodne, posle odmora, išao da proveri tačnu putanju za izlazak iz mesta u kojem smo provodili noć kako ujutru ne bismo lutali. Mada je Put po pravilu dobro obeležen, može da se desi da se nešto ubrka, a šteta je gubiti vreme i hodati u krug. Tako smo i ovog jutra predvođeni Gabrijelom i njegovom lampom lako izašli iz Kastroherisa i nastavili dalje asfaltnim putem.
Nedaleko od mesta nailazi se na brdo do čijeg vrha vodi prilično strmi uspon. Čovek svakako ostane bez daha dok se penje, ali kada se popnete, pa zastanete da dođete do daha, a onda se i osvrnete oko sebe, ponovo vas dah napusti.
Pogled na Kastroheris u ranu zoru
Naravno, i ovog jutra su nas pratili divni zvuci različitih ptica – prvo su se javljali pevci dok smo još prolazili kroz naseljeno mesto, a onda su primat preuzele divlje ptice.
Na stubu sa simbolom Puta
I na drugoj strani brda nas je čekala velika strmina, naravno ovaj put na dole, ali smo i to dobro savladali i trebalo je samo ići pravo putem. Tu postoji jedino taj glavni zemljani put i ogromna polja, tako da čovek ne može da se zagubi. Između Kastroherisa i sledećeg mesta, Itero de la Vega, ima da se pređe dobrih 11 km, a to je za mene sa ponovo bolnom nogom značilo i prvo mesto gde mogu da sednem, doručkujem, odmorim nogu, stavim led i popijem lek.
Strmo brdo je ostalo iza nas
Na putu ka mestu Itero de la Vega
Pre samog dolaska u mesto prelazi se mostom Fitero preko reke Pisuerga, ali stotinak metara pre tog mosta nailazi se na građevinu koja je nekada služila kao bolnica za hodočasnike. U pitanju je Kapela Sv. Nikole od Mosta Fitero (Ermita de San Nicolás de Puente Fitero), čija je izgradnja krenula u 12. ili 13. veku. To je jednostavna građevina i danas služi kao hodočasnički dom.
Kapela Sv. Nikole od Mosta Fitero
Pošto na ulazu stoji velika italijanska zastava, to je gotovo bio poziv za Frančeska da proviri unutra, a onda sam i ja krenula za njim. Tu smo odmah naišli na jednog Italijana koga smo na Putu često susretali kako se obuva i Frančesko se radosno ispozdravljao sa njim. Meni je bilo zanimljivije to što sam videla da je u oltarskom prostoru predviđeno da se spava i tu je nekoliko ljudi bilo poređano u vrećama za spavanje.
Oltarski prostor i ljudi koji u vrećama tu spavaju
Zapravo je čitava unutrašnjost bolnice, tj., kapele bila prilagođena potrebama savremenih hodočasnika. Bio je tu veliki trpezarijski sto, kuhinja, kao i oglasna tabla.
Unutrašnjost bivše kapele/bolnice
Dok sam ja tako slikala i pokušavala da umirim aparat kako slike ne bi bile mutne, shvatim da je jedna od osoba koja se probudila i upravo ustaje – naša Anđela! Tu više uopšte nije bilo bitno da li još neko pokušava da spava, usledilo je bučno radovanje i grljenje! Zaista je bilo potpuno neverovatno da smo tu naleteli na nju. Osim toga, bilo je i potpuno neočekivano, jer je Anđelin plan bio da u Santjago stigne 4 dana pre nas zbog svoje povratne karte, pa smo mi mislili da je ona značajno ispred nas. Ipak, ona je jedna divna, lepa, dobra i mlada devojka puna duha, tako da sam sigurna da momci koje je sretala na Putu i s kojima je hodala nisu bili previše radi da je lako puste da im „pobegne“, pa se ona zato duže zadržavala na nekim etapama.
Radosni zbog ovog susreta, nastavili smo dalje i za manje od pola sata smo stigli u Itero de la Vega gde smo konačno seli da doručkujemo i odmorimo se. Kada smo krenuli dalje, na samom izlasku iz mesta, prošli smo pored jedne napuštene kuće zazidanih prozora i na njoj spazili mural. Zaustavili smo se na kratko i slatko nasmejali, jer smo rekli da su likovi na muralu kao nas troje – jedino nam nije bilo jasno koja je bila uloga one malene veštice koja se vidi u senci.
Mural na izlasku iz mesta Itero de la Vega
Zatim su u prostoru kroz koji smo prolazili primat ponovo preuzela polja uglavnom prekrivena žitom. Istinski sam uživala u lepoti pejzaža oko sebe.
Između mesta Itero de la Vega i Boadilja del Kamino
Između mesta Itero de la Vega i Boadilja del Kamino
Kada smo stigli u mesto Boadilja del Kamino, na vrhu lokalne crkve smo spazili rode i pogotovo je Frančesko bio zainteresovan za njih, tako da smo tokom ostatka Puta stalno obraćali pažnju na ove ptice. Vidi se da ljudi njima pomažu u pravljenju gnezda tako što im obezbeđuju platforme na koje one, prilikom izgradnje svog doma, onda stavljaju grančice.
Gnezno roda u mestu Boadilja del Kamino
Predeli su se posle ovog mesta ponovo blago promenili, ali su i dalje ostali fantastično lepi, a Put je vodio pored Kastiljanskog kanala (Canal de Castilla). Kastiljanski kanal koji služi za irigaciju sagrađen je tokom druge polovine 18. veka i prve polovine 19. veka, i dug je ukupno 207 km.
Kastiljanski kanal i Put pored njega
Mi smo pored kanala hodali tek par kilometara često nailazeći i na hladovinu, što nam je jako prijalo, ali i uživajući u divnim zvucima prirode oko nas. Pre samog dolaska u mesto Fromista, kanal skreće gotovo pod pravim uglom, a tu postoji i značajan pad, tj., menjanje nivoa kanala koje je obezbeđeno preko kaskada. Preko vrha tog kaskadnog dela prelazi pešački most i mi smo se njime uputili ka već obližnjem centru Fromiste.
Pogled sa mosta niz kaskade kod Fromiste
Pošto dom još uvek nije bio otvoren kada smo stigli, prvo smo otišli da nešto pojedemo, a prijalo nam je i da sednemo i da se malo odmorimo. Pravi odmor je usledio nešto kasnije u domu, kada sam ja iskoristila priliku da postavim tekst na Fejsbuk. Bilo je bitno da to uradim što pre, zato što neki od domova imaju prilično slabu internetsku vezu, pa kada se domovi popune i puno hodočasnika se nakači na vezu, onda ta veza postaje gotovo neuopotrebljiva. Zbog toga sam uvek gledala da što ranije popodne postavim tekst i obavim sve što mi je bilo bitno, a za šta mi je bio potreban internet.
18. dan: „San Remo na Putu“
Ponovo pokretanje u cik zore, ali vredelo je. Ubrzo po napuštanju mesta kreće uzbrdica od 12 stepeni nagiba (u proseku) i kada se popnete, dođete do daha i osvrnete se, shvatite da je sve to imalo smisla. Kao što ima smisla i kada sa te mini-visoravni krenete na drugu stranu sa nizbrdicom od 18 stepeni nagiba (u proseku). Uživala sam, ali je u nekom trenutku krenula ponovo da me boli noga, pa je mom uživanju u suštini došao kraj i želela sam samo da se dočepam bara u kojem ćemo se odmoriti i doručkovati. Te pauze značajno više odmore nego što bi se reklo na osnovu kratkog vremena koje se u njima provede. S druge strane, činjenica je i da stavim led, a i popijem brufen, pa posle bol popusti.
Onda smo nastavili dalje i preda mnom se pružao veoma lep predeo sa blagom uzvišicom i ja sam ponovo osećala da moram da zastajkujem i fotografišem. Ipak, u nekom trenutku mi se oko naviklo na prizore oko mene i ja sam se ozbiljnim brzim korakom uputila da sustignem svoje saputnike, tj., sa-hodočasnike.
Frančesko je veći deo današnje etape zapevavao „O sole mio“ ili neke druge italijanske kancone i u jednom trenutku mu kažem kako je jedna od mojih omiljenih italijanskih pesama jedna koju peva Serđo Endrigo, ali kako nisam u stvari mogla da se setim kako se ona tačno zove, krenem ja da je pevam, a Frančesko mi se pridruži (https://www.youtube.com/watch?v=s3ffOkIXU_I). Nismo znali sve reči, naravno, ali uz dosta na-na-na, privedosmo mi pesmu kraju i ona je zaista divna, ali pogrešna. Suviše blaga i nežna. Onda se Frančesko iskusno setio jedne mnogo bolje – „Azzuro“ od Adrijana Ćelentana (https://www.youtube.com/watch?v=HCyzGuipTd4). Sjajna pesma i krajnje prigodna, jer je gotovo kao koračnica, daje dobar ritam. I nju smo u većem delu otpevali sa na-na-na, ali je bilo sjajno! I eto nama:
Lekcija br. 6: „Uvek imaj prigodnu pesmu pri ruci!“
Hoću da kažem da različite situacije zahtevaju različite melodije i ritmove. Pri tome uopšte ne mislim da treba da se nabiju slušalice u uši i da se sve vreme sluša neka muzika koja je potpuno nepovezana sa predelima. Povremeno da, ali sve vreme – svakako ne! Ja obožavam muziku i ona ima veoma bitno mesto u mom životu, i bilo je sjajno povremeno zapevati bilo šta što nas u tom trenutku raduje, sve sa falširanjem i na-na-na, ali smatram da u većem delu današnjeg dana ništa bolje i prikladnije nisam mogla da slušam od zvuka svojih koraka, različitih pesama ptica, vetra u krošnji topola ili grmovima trske, kreketanja žaba, zvončića koje neki hodočasnici nose oko gležnja ili na rancu, zvuka Frančeskove metalne boce koja u ritmu udara u neku kopču na rancu... I danas je bio dobar dan!
Ispred mene: 438 km
Iza mene: 429 km
Posle popodnevnog odmora, prošetala sam sa Frančeskom do obližnje prodavnice da kupim malo voća, jer sam smatrala da u sebe treba da unesem i neki vitamin koji ne potiče iz pilula. Ujedno sam uživala i u lepoti Crkve Sv. Martina iz 11. veka koja stoji na prostranom istoimenom trgu.
Crkva Sv. Martina
Crkva je Nacionalni spomenik još od 1894. godine, a meni su između ostalog bili veoma zanimljivi ukrasi koji idu ispod venca i koji se zovu modiljoni, oko 300 njih.
Neki od modiljona na Crkvi Sv. Martina
Naredno jutro nismo ustali previše rano, jer nam je etapa za taj dan bila relativno kratka, pa smo mogli i malo duže da spavamo.
Kada se izađe iz Fromiste, Put ide paralelno sa asfaltnim putem i to potpuno pravo sve do sledećeg mesta, a onda postoji mogućnost da se prate dva pravca. Mi smo se odlučili za onaj koji je bilo malo duži, ali je bio i zanimljiviji zato što nije išao paralelno sa asfaltnim putem kojim redovno prolaze kola.
Put u delu posle izlaska iz Fromiste
Varijanta Puta koja ide preko mesta Viljovjeho
U jednom delu sam iza nas začula neke zvuke, pa kad sam se okrenula videla sam da su u pitanju dvojica hodočasnika koji idu sa kolima koja vuče jedan magarac. Povremeno smo i njih viđali tokom prelaska Puta. Koliko sam shvatila njih dvojica pešače, dok magare vuče kola na kojima oni nose sve što im je potrebno, uključujući i šator, ali i maslinovo ulje koje su oni lično proizveli, kao i razne druge potrepštine. Tu je takođe bio i njihov pas.
Na hodočašće se može ići u raznim varijantama
Pre ulaska u mesto Viljacasar de Sirga, Put prolazi direktno pored jednog golubarnika. U provinciji Palensija ima više od 900 golubarnika i to su primeri tradicionalne lokalne arhitekture. To su relativno velike građevine, najčešće pravljene od ćerpiča, različite osnove, pa i oblika, čija je namena bila da na dvostruki način pomognu porodičnu ekonomiju – u njima su se dobijali mladi golubovi, ali i veoma kvalitetno đubrivo. Ovaj pristup gajenju golubova korišćen je još od rimskih vremena. Ovaj u koji smo svratili da ga posetimo potiče iz 19. veka.
Golubarnik
Unutrašnjost golubarnika
Samo mesto Viljacasar de Sirga, tj., njegov centar, bilo je potpuno impresivno sa Crkvom Sv. Marije Bele građene tokom perioda od 12.-14. veka, kao i nekim drugim građevinama, ali tu osim pauze da se osvežimo nekim pićem u jednom od kafea, jednostavno nisam imala snage da bilo šta obilazim. Ipak, čak ni umor i bolne noge nisu me sprečile da se slikam sa svojim prijateljima.
Poziranje u mestu Viljacasar de Sirga
Šest kilometara dalje došli smo do mesta Karion de los Kondes i tu smo se smestili u jednom od parohijskih domova koji gostoprimstvo pružaju isključivo hodočasnicima. To je bio jedan od najboljih smeštaja (svako dobija svoj krevet, a ne u okviru kreveta na sprat, i na svakom krevetu je divna, čista, prava pamučna posteljina) za samo 5 evra!
Dogovor pre tuširanja i pranja veša (Fotografija: FT)
Dok smo se prijavljivali, malo sam čavrljala sa domaćinom-volonterom koji je bio iz Engleske, tako da sam mogla lako da komuniciram. On mi je pričao kako je više puta išao na hodočašće, a jednom prilikom ga je uhvatilo da je 10 dana hodao po kiši – pokisne, pa onda kiša stane, a on se osuši, pa tako više puta u toku dana. A nekom drugom prilikom je išao i po snegu, ali i po gradu. Pomislila sam koliko sreće ja imam jer je vreme uglavnom bilo veoma prijatno, u smislu da temperature nisu bile suviše visoke, a i kiša nam je bila retkost i do tada nas nijednom nije uhvatila u toku hodanja. Doduše, pošto sam hodala u sred evropskog leta, čak i kada temperature nisu bile visoke, već krajem pre podneva, na otvorenom, bez hlada, sunce je nemilosrdno peklo i tada nije bilo prijatno da se hoda i iscrpljuje.
Taj domaćin nam je takođe rekao i da će uveče u obližnjoj Crkvi Svete Marije od Puta biti održana misa za hodočasnike i malo kasnije smo se Frančesko i ja dogovorili da ćemo zajedno ići na misu.
Ipak, pre toga sam se ja istuširala, ispružila se u svom divnom krevetu da bih se odmorila, a ujedno i postavila novi tekst.
19. dan: „Matematika“
Jutros smo „okasnili“, ali to je bilo samo zato što smo planirali da pređemo manje od 20 km, pa smo tako krenuli u pola 7, a ja divno spavala do čitavih 6 sati ujutru (kod kuće se u to vreme okrenem na drugu stranu).
Današnji dan je po mnogo čemu bitan, a sve se nekako svodi na matematiku i brojke. Danas sam prešla polovinu Puta u smislu kilometraže. To isto važi i za Frančeska koji je takođe krenuo od prevoja Somport. Ali, naravno, sve je u životu relativno, pa je tako ovih dana Gabrijel ušao u poslednju četvrtinu, pošto je krenuo peške iz Arla u Francuskoj, a tu onda ima da se hoda oko 1.800 km. Pre neki dan smo upoznali jednog mladog Nemca, 22 godine, koji hoda već preko 80 dana – krenuo je iz svog mesta blizu Minhena. Dakle, mogućnosti postoje, samo treba krenuti. Eto i nove lekcije:
Lekcija br. 7: Ako ne kreneš, nećeš nikuda ni stići.
Ali da se ja vratim na svoju matematiku. Danas sam i vremenski ušla u drugu polovinu. Po planu, preostaje mi još 17 dana do Santjaga. To neće biti kraj ovog putovanja, ali će biti kraj Hodočašća.
I konačno, kada se već razbacujem ciframa, da pomenem i da sam bez obzira na pauze i prebacivanja busevima ipak dosta i pešačila. Do sada – 271 km!
Ispred mene: 419 km
Iza mene: 448 km