Kada smo se vratili iz nabavke u nedalekom supermarketu u Sariji, prvo smo za ručak za svo troje ponovili moj recept od prethodne večeri – pržena pršuta i jaja, naravno uz obilnu salatu. Svo troje smo bili veoma zadovoljni, pa smo kao takvi otišli u sobu na popodnevni odmor. Pošto sam ja odlično spavala prethodne noći, relativno kasno se probudila i nisam prepešačila barem 20 km, ja nisam spavala, ali sam zato pisala o ljudima koji se mogu sresti na Putu.
31. dan: „Neobičan Put i još neobičniji putnici“
Juče u prevozu do mesta Sarija, na pola puta su ušla dvojica, jedan Španac i jedan Italijan, mrtvi pijani. Za Španca ne znam, ali za Italijana sam shvatila da je na Putu. Ostavio je svoj ranac u mestu Triakastela, ne znam zašto je uopšte i išao u Sariju, ali ga je Španac sve vreme (za divno čudo) podsećao, zaplićući jezikom, da u 6 sati popodne ima autobus za nazad, jer treba da pokupi svoj ranac. To ipak nije bilo dovoljno da kada smo stigli u Sariju Italijan ne počne po minibusu da traži svoj ranac pitajući se na glas gde li ga je ostavio.
Osim toga da su bili toliko pijani već u 10:30, bilo mi je fascinantno to da su pričali pola na španskom, pola na italijanskom, a onda je u jednom trenutku Italijan počeo da se ispoveda na engleskom priznajući svom ortaku da je tri godine proveo u nekom zatvoru u Južnoj Americi i da je to bilo grozno iskustvo. Španac mu je više puta ponovio da ne razume engleski, ali kad su se konačno razumeli, rekao je da je i on bio u zatvoru pet godina. Fino neko društvo.
U jednom trenutku je Španac počeo da se dovikuje vozaču: „Šefe!“, „Ortak!“ i konačno „Vozaču!“ (verovatno bi naš pravi ekvivalent bio „Majstore!“), a kada se ovaj odazvao, Španac ga je pitao da pusti muziku. Ispostavilo se da bi vozač to vrlo rado uradio, ali radio nije radio. Na to ga Španac posavetuje kako bi trebalo da odveze minibus kod mehaničara i da ga popravi. Nastavili smo da se vozimo bez muzike.
U domu postoji jako fina bašta i tu sam dosta odmarala, jer je bilo lepo sunčano vreme, ali ne previše toplo. Upoznala sam jednu simpatičnu Italijanku, Marinu, potpuno razdraganu devojku koja nema nikakvih problema i uživa u svakom trenutku, ali i jednu Nemicu koja je imala grozne plikove po prstima, kao ja ranije, tako da sam joj dala više saveta. Bili su tu i neki Amerikanci. Jedan od njih, s kojim sam malo pričala, bio je očigledno veoma religiozan, ne samo zato što je nosio krst oko vrata, već i zato što su mu pošle suze na oči kada sam pričala o onom Davidu, Italijanu koji je izgubio svoj novčanik koji mu je kasnije netaknut dostavljen, rekavši pun emocija: „To je Put!“
Sinoć sam pred spavanje upoznala i Mariju, Špankinju koja je rešila da odustane. Već je sedam puta bila na Putu i svaki put ga je prošla sasvim dobro, ali je sada dobila jako zapaljenje Ahilove tetive i praktično nije mogla da korača. Bila je i kod lekara, dali su joj sve što treba, ali ona jednostavno skoro da nije mogla da dođe ni do toaleta, a kamo li da nastavi dalje da hoda.
Jutros, kada smo se probudile, dok sam ja rešavala sudoku u krevetu, videla sam kako se muči i mada se činilo da joj je noga manje naduvena nego prethodne večeri, ona je ipak tiho plakala. Mora da je mnogo bolelo. Takođe se brinula i kako će se uopšte vratiti kući, mada iz Sarije postoji voz za Madrid, zbog ukrcavanja i iskrcavanja. Ja sam se ponudila da je otpratim do stanice i da joj tamo pomognem. Ona se zahvalila i rekla kako će da vidi ako postoji služba na stanici da je ukrcaju u voz, ali se ispostavilo da mora ranije da se najavi, tako da smo zajedno otišle taksijem do stanice, ja sam joj pomogla sa rancem i dala joj da me uhvati pod ruku, pa smo onda popile po kaficu i posle se rastale, a ja se peške vratila do doma.
U međuvremenu su u Sariju stigli i Frančesko i Gabrijel. Juče je Gabrijelu bilo loše, neki problemi sa stomakom, ali se to danas već smirilo. Onda mi je Frančesko rekao da je sreo nekog Italijana iz Pize koji ima 76 godina i ovo mu je 14. put da prolazi Put i očigledno mu dobro ide.
Dok sam pravila pauzu u Sariji susrela sam se ponovo i sa dvojicom veselih i pozitivnih Italijana (kao da ih ima drugačijih?) sa kojima sam se usput više puta sretala (Anđela je jedno vreme išla sa njima), upoznala sam jednog mladog Nemca koji zna srpski, videla sam se ponovo sa jednim veoma simpatičnim parom Mađara koje sam upoznala pre neki dan i koji su onaj malograđanski deo mene zbunjivali jer on nije ličio na nju kao da mu je majka, a razlika u godinama je bila još i veća, srela sam i Enca, Francuza italijanskog porekla koji je na Putu iščašio koleno, pa je morao da pravi veliku pauzu u Leonu, ali ipak nastavlja dalje, videla sam i onu dvojicu Španaca što teraju kola koja vuče magarac, dok ih prati pas. Već sam čula ranije od Anđele da oni na tim kolima nose 5 litara maslinovog ulja koje su oni proizveli, ali sam danas videla da imaju i kokoške na tim svojim kolima. Videla sam i mnoštvo drugih koji su grabili napred. Neki kažu „Buen Camino“, a neki prođu nemi kao pored turskog groblja.
Neobičan je ovo Put. Očigledno svaki put drugačiji i za svakoga od neobičnih putnika svaki put drugačiji.
Ispred mene: 118 km
Iza mene: 749 km
Kasnije smo svo troje nastavili da se odmaramo, ali sedeći u bašti ili u baru-restoranu gde nam je bila i bolja internetska veza. Gabrijel je imao svoj tablet na kojem se igrao, ja svoj mali laptop, dok je Frančesko i dalje vrlo posvećeno rešavao sudoku igrice i bilo mi je jasno da je postao dosta dobar za njih.
A onda smo u nekom trenutku počeli da pripremamo večeru. Ovom prilikom smo imali i gosta – Frančesko je ranije tog dana ponovo sreo Fransiska, Brazilca sa kojim smo se upoznali par sedmica ranije i sa kojim smo se redovno susretali na Putu. Još kada smo se prvi put našli u istom domu, on je Frančesku dao neku specijalnu kremu od koje su žive rane koje je Frančesko imao na oba mala nožna prsta brže zarasle, pa pretpostavljam da je osim činjenice da su bili imenjaci i da su obojica bili podjednako pričljivi Frančesko želeo da se nekako i zahvali Fransisku. A Gabrijelu i meni je bilo sasvim u redu da se družimo i večeramo sa prijatnim i komunikativnim ljudima.
Uz improvizovanu, ali finu i ukusnu večeru, i dobro špansko vino našli smo puno zajedničkih tema, pričajući na nekoliko različitih jezika, ali smo se svi odlično razumeli. Ipak, kao i svako veče na Putu, relativno rano smo se razišli, jer je sutra opet trebalo da se krene u pešačenje i to veoma rano.
Već sam rekla da dosta hodočasnika-pešaka kreće na Put baš u Sariji koja je dobro povezana železnicom sa drugim delovima Španije. Mada je ona 18 km pre fiktivne granice od 100 km koliko je potrebno da se pređe da bi se dobila Kompostela, potvrda o urađenom hodočašću, upravo je ta dobra železnička mreža čini idealnom za početak te verzije Puta.
Da li zbog te popularnosti ovog dela Puta i većeg broja hodočasnika ili pukim slučajem, tek na standardnoj deonici od 23 km do gradića Portomarin, postoji čak 17 sela i seoceta kroz koje se prolazi (ne računajući početnu i krajnju tačku deonice), tako da je bilo jasno da ovog dana nećemo imati problem oko toga gde možemo da pravimo pauzu. Jednu ili više njih.
Kada smo ujutru krenuli jako rano, bio je još mrkli mrak. Već u samoj Sariji treba odmah da se penje ulicama koje su tog jutra sve bile usnule i osim nas nikoga nije bilo napolju. Ta uzbrdica sigurno i nije toliko velika objektivno, ali se meni koja sam prethodnih dana bila izložena minimalnim naporima činilo da mi sada već sve teško pada. Ipak, nije bilo druge već sam pratila svoje prijatelje. Uzgred, za razliku od ostatka dana, ni Frančesko ni ja nismo bili pričljivi rano ujutru. Gabrijel je uvek bio odmeren po tom pitanju. Kao već dobro uhodana mašina, nas troje smo sada gotovo bez ijedne izgovorene reči hodali i spontano odlučivali kojim pravcem dalje ako bi postojala neka mogućnost izbora.
Ovog jutra, predvođeni Gabrijelom i njegovom čeonom lampom naišli smo na jedno od nekoliko veoma starih stabala drveta koji postoje na Putu. Frančesko je bio mnogo upućeniji od mene za ova pitanja i samo je pomenuo da ovo drvo ima obim od nekoliko metara. Impresivno, čak i po mrklom mraku.
Staro drvo na Putu
Kako je trasa ovog dana često vodila kroz mala naselja, tako smo viđali i tradicionalno građene kuće. Neke od njih, kao ova koja se vidi na sledećoj slici su očigledno bile rekonstruisane i dodati su im savremeni elementi, kao što su prozori koji bolje dihtuju, ali ono što mi je palo u oči bila je rupa u zidu koja očigledno ima neku funkciju, pretpostavljam vezano za ventilaciju. Ipak, zapravo niko od nas troje nije imao pojma čemu ta rupa realno služi, ali je to bilo svakako prvi put da sam ja videla tako nešto.
Kuća sa funkcionalnom rupom u zidu
Prateći Put od jednog naselja do drugog, prolazili smo između polja ili kroz šumarke i sve je bilo veoma zeleno, čak i u drugoj polovini jula. Generalno gledano, ovaj deo Španije je dosta kišovit, pa samim tim i zelen, zbog blizine Atlantika.
Put kroz Galiciju
Kao što se vidi na par gornjih slika, ovog dana je osim zelene boje vegetacije uglavnom preovladavala siva zbog oblaka koji su prekrivali nebo. Možda je zato još veselije delovala jedna prikladna hodočasnička zidna slika koja je ukazivala na pravac kretanja, a koja je podražavala stil Žuana Miroa.
Slika na Putu
Bilo kako bilo, uz put su se spustili oblaci i krenula je kiša, ali to se dešavalo baš u trenutku kada smo prolazili pored jednog doma gde je moglo i da se doručkuje. Ipak, nismo se tu zadržavali posle doručka, već smo nastavili dalje mada je kiša još sipila. Konačno je došao trenutak da možemo da iskoristimo stvari čija je namena da nas ili naš prtljag održavaju suvim – Frančesko i Gabrijel su imali navlake za svoje rančeve, dok sam ja imala široku kišnu kabanicu koja je pokrivala i mene i moj mali rančić. Kiša je uskoro i stala, pa sam ja skinula kabanicu jer mi je bilo vruće ispod nje.
Gabrijel i Frančesko sa drečavim navlakama za rančeve
Ono što Galiciju odvaja od ostatka Španije kroz koji smo već prošli vezano je za sledeću priču. Naime, dok smo još tabanali po delovima Puta naizgled bez kraja, kada bi konačno kao prvi znak naselja ugledali toranj crkve u nekom mestu kojem smo se približavali, povikali bismo: „Kanja!“ (Caña!), što znači pivo na točenje, i to nam se vremenom pretvorilo u lozinku za pauzu. Ja sam onda kao štos provalila: „Gde je crkva, tu je i bar!“ i zaista je bilo tako. Tada smo prolazili kroz mala mesta koja nisu bila gusto raspoređena duž Puta i ona su u svom centru gotovo uvek imala crkvu i makar jedan bar.
Elem, ja zapravo nisam ni hodala kroz prvi deo Galicije, ali sam ovog dana postala svesna sledećeg – bilo je znatno manje crkava po mestima ili su mesta bila toliko malena i tako gusto pozicionirana da jednostavno crkve nisu bile izgrađene u svima njima. S druge strane, mi jesmo prošli pored i videli par crkava, ali su one imale sasvim drugačiju poziciju nego u Kastilji i Leonu, na primer, pa sam smislila novu izreku: „U Galiciji, gde je crkva, tu je i groblje!“, a Frančesko se razvalio od smeha na to.
Gde je crkva, tu je i groblje
I onda smo konačno došli do te mentalne granice – mesto odakle je preostalo još „samo“ 100 km do Katedrale u Santjagu de Kompostela. Tu smo se, naravno, zaustavili i fotografisali, kao i verovatno svi ostali hodočasnici koji tuda prođu.
Još „samo“ 100 km!
Mada ovuda prolazi dosta hodočasnika i mada se zbog toga uz put nailazi i na dosta hodočasničkih domova, pansiona, malih hotela, barova i restorana, ovo je ipak prevashodno seosko područje. Lokalni ljudi se ovde bave uobičajenim aktivnostima za ovakvo područje, ne nužno vezanim za hodočasnike i turiste, a to pre svega podrazumeva poljoprivredu. Već smo navikli da prolazimo pored prostranih polja pod usevima, ali smo ovog jutra naišli i na divno krdo krava u slobodnom uzgoju.
Deo seoskog ambijenta
Ubrzo smo prošli pored jednog veoma sređenog mesta za boravak hodočasnika, pa sam tu svratila u njihov bar da bih počela da redovno prikupljam pečate u svom novom hodočasničkom pasošu, tj., kredensijalu (credencial). Naime, nisam bila sigurna da mi je u onom originalnom pasošu ostalo dovoljno prostora za nove pečate, a bilo mi je bitno da ih imam jer se na osnovu njih ustanovljava kasnije u Santjagu da li je čovek zaista i uradio hodočašće.
Bašta jednog od usputnih pansiona za smeštaj hodočasnika
Tu sam ugledala i onu Špankinju sa kojom sam se istim autobusom dovezla do Sarije i koja je imala problema sa tetivom. Silno smo se obradovale zbog ponovnog susreta i izgrlile, a onda i rastale poželevši jedna drugoj sve najbolje i „Dobar Put!“ – „Buen Camino!
Uz put sam takođe počela i da redovno viđam ambare koji su mi bili veoma slikoviti.
Ambar iz Galicije
Galicija je zaista veoma lepa, veoma zelena, gotovo sve kuće i ograde su od kamenja i veoma slikovite, ali su mi se staze, mada povremeno dosta strme, činile lakšim za hodanje nego prethodnih dana. Uz put smo prošli i pored jedne napuštene kuće i tu sam ponovo videla specijalan otvor u zidu, ali je ovaj ličio kao da je napravljen za ubacivanje pošte. A možda izgled samo vara.
Napuštena kuća iz Galicije
Do kraja dnevne etape mogla sam da uživam u veoma lepim predelima kroz koje smo prolazili, a posle izvesnog vremena smo ugledali i akumulaciono jezero nastalo pregrađivanjem reke Minjo.
Akumulaciono jezero u dolini reke Minjo
Vrlo brzo smo ugledali i mesto Portomarin koje je bilo naše krajnje odredište tog dana.
Portomarin