Dom u koji smo se smestili u selu San Šulijan do Kaminjo sastoji se od dva dela između kojih prolazi glavna ulica i Put koji vodi kroz selo. Sa jedne strane je restoran-bar i neke od soba, a sa druge strane se nalazi još nekoliko soba u jednu od kojih smo bili smešteni nas troje. Dok su Frančesko i Gabrijel već uveliko odmarali u toj našoj sobi, ja sam sa druge strane ulice sedela u baru-restoranu, čekala svoj ranac i pisala tekst koji ću da postavim na Fejsbuk. Pošto mi je baš u rancu bio aparatić pomoću kojeg skidam fotografije sa fotoaparata, tog dana nisam mogla da postavim nijednu sliku da ide uz tekst. Bio je to ipak najmanji moj problem u tom trenutku. Vreme je prolazilo, moj ranac nije dolazio, domaćin me je uveravao da se to dešava i da su vozači sigurno svratili negde na pivo i da će mi ranac uskoro stići, a ja sam već počela da se osećam veoma nervozno i loše, pa sam zato i stavila onaj završni komentar u svoj tekst – kao da su moji prijatelji mogli da vide da je u toku panika i drama, ali im poručujem da ne treba da brinu jer sam ja fizički odlično.
To i jeste i nije bilo tačno. Mislim na to da sam fizički odlično. Nije mi se pojavio nikakav novi plik, nikakav novi bol u telu ili neki novi problem sa telom, ali sam sedela u majici ulepljenoj od ohlađenog znoja, prašnjava i umorna, i umesto da sam fino istuširana i čista sa nogama podignutim iznad linije horizontale kako bi mi se one bolje odmorile, ja sam sedela u tom lepom restoranu-baru i utupljeno čekala Godoa u obliku mog velikog drečavo crvenog ranca. Kao i svaki Godo ovog sveta, ni moj ranac nije stizao.
U neka doba počnem ja da (ponovo) razgovaram sa domaćinom-barmenom na ovu temu i tu krene moj detektivski rad. Prvo je trebalo da ustanovim koja je zapravo kompanija prebacivala moj ranac. U Sariji je došlo do promene u sistemu, pojavili su se novi igrači na tržištu transporta prtljaga, ali su sada i svi naplaćivali nešto manje – umesto 5 evra, bilo je 3 evra po deonici. Tamo sam uzela kovertu prevoznika kojeg mi je preporučio tamošnji domaćin i nisam zapravo ni zapamtila ime kompanije, ali sam zapamtila kako izgleda „koverta“ na koju se pišu podaci i u koju se ubacuje novac. Konačno sam uspela da ubedim domaćina da pozove tu kompaniju i kada je on to učinio (ljubazno, ali potpuno opušteno i bez brige), kompanija je rekla da oni tog dana nisu ni videli moj ranac!
- „MOLIM???!!!“
Ovo sam uzviknula samo ja, pošto je domaćin potpuno opušteno nastavio da čavrlja sa jednim drugim gostom s kojim je očigledno imao zanimljivije priče od ove moje. Vidim ja da od njega nema nikakve vajde, pa odem do Frančeska, probudim ga i pitam da li mogu da koristim njegov telefon. Naravno da mogu.
Vratim se ja u bar-restoran i pošto sam imala zapisane brojeve telefona od pre par dana jer sam sve domove uz put zvala da bih rezervisala smeštaj za nas troje, prvo okrenem dom u Sariji. Kako sam tamo boravila dva dana, domaćin je potpuno jasno znao s kim priča, pa sam prvo s njim proverila naziv kompanije koja je prevozila prtljag. Čisto da bih bila sigurna. Onda ponovo okrenem kompaniju. Oni mi opet kažu kako to jutro u Portomarinu nisu videli moj ranac. Onda pozovem dom-hostel u Portomarinu, pa im objasnim situaciju, oni kažu da ništa od prtljaga nije ostalo tog jutra, ali su opet otišli da provere (hostel izlazi na dve ulice, recepcija je na donjoj ulici, a prtljag se odvozi sa gornjeg ulaza) i onda su mi rekli da je sve odneseno.
- „ŠTA???!!!“
Prvo je u mojoj glavi sve bilo prazno i ravno. Ništa. A onda je mozak rešio da se usredsredi na „izazov“ – kako rešiti problem nestalog ranca. Sledeći korak? Policija. Kažem ja domaćinu da moram da zovem policiju, a on se zbuni na kratko, pa mi onda objasni da se za takve stvari ne zove policija, već žandarmerija. Ma, nema veze ko je u pitanju, samo da se zove neko za koga se nadam da može da reši problem. Ne moj lični problem, već problem nestalog ranca.
Moj lični problem je polako počinjao da u svoj svojoj jasnoći izbija na videlo i njega zapravo niko nije mogao da reši. Ja sam na sebi imala samo onu ulepljenu, prašnjavu garderobu, nisam imala ništa čisto da obučem, nisam imala peškir ni četkicu i pastu za zube, nisam imala dezodorans, nisam imala spavaćicu niti nešto toplije da prebacim preko sebe ako mi noću bude hladno, čak nisam imala ni punjač za kompjuter, a bio je petak popodne i ja sam se nalazila u malenom selu gde osim tog bara-restorana i crkve nije bilo ni jednog drugog objekta „opšte namene“.
Sada je domaćin ipak pozvao žandarmeriju, pa mi je onda dodao telefon. Ja sam im objasnila situaciju, oni su prvo predložili da se ja nekako vratim do prethodnog mesta Palas do Rei gde im je kancelarija, ali su valjda shvatili iz mog glasa da se ja osećam prilično pogubljeno, pa su rekli da će ipak oni poslati patrolu do mene. Uskoro su dvojica žandarma i stigli, a ja sam im ispričala sve detalje vezane za moj nestali ranac, uključujući tačno vreme kada sam ga ostavila, kao i opis svih detalja koji moj ranac eventualno čine drugačijim od bilo kog drugog. Rekla sam im da ja nemam nikakve dragocenosti u rancu, ali da imam svoje stvari. Onda su oni ponovili praktično iste korake kao i ja, pozvali su kompaniju za prevoz, zatim i hostel u kojem smo odseli prethodnog dana, sve sa istim rezultatom koji sam i ja dobila. Mog ranca nije bilo i niko ga nije nigde video.
Dok je jedan žandarm zvao kompaniju i hostel, drugi me je tešio da moj ranac sigurno nije ukraden. Ali mislim da njemu baš nije bilo jasno šta se onda desilo sa tim mojim rancem. Ni meni nije baš bilo jasno. Sam ranac jeste veoma dobre marke, ali nije to najbolji ranac na Putu, a svakako je i dosta star. Dakle, ranac ne može nikome da bude zanimljiv. Stvari u njemu još manje. Ništa mi nije bilo jasno.
Žandarmi su mi rekli da hostel ima kamere u tom delu gde se ostavlja prtljag za dalji transport, pa će oni sada tamo da se vrate da vide šta se zapravo desilo. Pitala sam ih da li mogu i ja sa njima, a oni su mi ljubazno rekli da ne, već da treba tu da čekam. Oni su otišli, a ja sam ostala tu da sedim i čekam, baš kao što su mi rekli.
Sve se smirilo, a ja sam povremeno uključivala kompjuter da bih proveravala da li dobijam nekakve poruke od prijatelja, a opet sam vodila računa da ne bude uključen sve vreme, jer je trebalo da štedim bateriju. Između toga sam pokušavala da rešavam sudoku u nekoj sveščici koju sam kupila nekoliko dana ranije. A sve to je bilo prožeto mojim suzama koje su povremeno padale niz lice, uglavnom tiho, i tek je poneki duboki jecaj iz dubine moje duše izbijao na površinu i remetio tišinu.
Glava mi je uglavnom bila prazna, nisam mislila ni o čemu, nisam ni mogla da mislim, niti sam znala šta da mislim. A osećala sam se i isprazno, i tužno, i očajno, i napušteno, i zbunjeno, bez oslonca ... Mislim i da mi je ipak najviše bilo žao mene same. Pitala sam se: „Dokle više?“ Ne, zašto meni ili nešto slično. Ipak mi je bilo jasno da se svima dešavaju različite stvari, a meni je dopalo eto baš sve ovo. Ali posle toliko dana borbe sa telom, bolovima, plikovima, umorom i vrtoglavicom, pa sada još i ovim problemom nestanka stvari, stvarno sam se pitala šta još treba da mi se desi u ta tri preostala dana.
Pomislila sam u jednom trenutku da na oko 60 km, što je samo par sati autobusom, imam kutiju u Pošti sa 4,5 kg čistih stvari. Čak sam i preko interneta pogledala kako bih mogla avionom da se vratim za Beograd u narednih dan-dva, ali je to bilo poprilično suludo, pa sam lako odbacila takvu ideju i nastavila da sedim u tom baru-restoranu. Čekajući... Bez ikakve ideje šta i kada nešto mogu da očekujem.
U međuvremenu su Frančesko i Gabrijel ustali i došli su do mene, ja sam im sa suzama u očima objasnila šta se dešava i njima je bilo veoma žao zbog moje situacije u kojoj oni zapravo ništa nisu mogli da urade da bi mi pomogli. Ali ja nisam uopšte ni očekivala bilo kakvu pomoć u tom trenutku i nisam bila raspoložena ni za kakvu priču, a njih dvojica su to shvatili i ostavili su me na miru da sedim utupljena i sama sa svojim očajem.
Domaćica doma, kao i jedna Amerikanka koja je na Putu bila sa svojom porodicom, ponudile su mi da mi pozajme peškir i sapun da bih se makar istuširala i mada sam im bila veoma zahvalna na ponudi i brizi, pomisao da ponovo treba na sebe da stavim svoju prljavu odeću bila mi je užasna i nekako mi je bilo lakše da ostanem takva kakva sam bila.
Onda sam shvatila da u stvari ja uopšte ne razmišljam o tome da odustanem. To mi je bilo potpuno zanimljivo, mada me je i zbunjivalo. Razmišljala sam samo kako ću te noći da spavam u svemu tome prljavom što imam na sebi, i da li će mi biti hladno te noći, i da li ću narednog dana smrdeti, ali sam pomislila da mi sve to zapravo i nije predstavljalo neku realnu brigu. Izdržaću ja, a izdržaće i drugi. Sutra je trebalo da noćimo u jednom gradiću i mada je bila subota, nadala sam se da ću naći makar jednu prodavnicu u kojoj bih mogla da kupim majicu, pantalone ne bih ni dirala (moraće da izdrže još tri dana bez pranja), a biće i samoposluge gde svakako mogu da kupim dezodorans, četkicu i pastu za zube. I to bi trebalo da bude dovoljno. Molim? „Kako se stvari menjaju,“ gorko sam se nasmejala samoj sebi. Krenula sam sa 20 kg „neophodnih“ stvari, a sada sam došla do 200 grama!
I tako je prošlo par sati. Nikakve vesti nisam dobila u međuvremenu, a u nekom trenutku sam shvatila da mi se baterija na kompjuteru lagano prazni, pa sam pomislila da možda neki punjač od Frančeska ili Gabrijela može da posluži. Dok sam prelazila uličicu da bih došla do naše sobe, videla sam njih dvojicu kako sede za jednim stolom i zajednički pokušavaju da reše neki sudoku. Bili su mi divni i bila sam veoma ponosna, kao što su učitelji ponosni na svoje dobre đake. Bio je to jedini lep trenutak u tom mračnom i depresivno očajnom popodnevu.
Ipak, vođena svojim naumom, u sobi sam isprobavala različite punjače, ali nijedan nije bio odgovarajući. Dok sam se petljala sa gajtanima i punjačima, došao je domaćin doma u sobu i rekao mi da su se žandarmi vratili i da su doneli moj ranac. Odjurila sam do bara-restorana i da, tamo je stajao moj divni, ogromni, drečavo crveni ranac! Bacila sam se jednom žandarmu oko vrata, zahvaljujući mu se, a krajičkom oka sam zapazila da se onaj drugi malo odmaknuo. Kao da je mene bilo briga i kao da je mogao da izbegne moje taktilno iskazivanje zahvalnosti. I njemu sam se bacila oko vrata i zahvaljivala obojici, a onda sam im ponudila i da ako hoće nešto da popiju, što smeju, naravno, pošto su na poslu, ali su oni rekli da je sve u redu i da neće ništa. Samo su mi ukratko rekli da je kompanija za transport prtljaga koja je radila za onu religioznu grupu koja je prethodne večeri pevala u našem hostelu pokupila i moj ranac zajedno sa prtljagom te čitave grupe, pa su ga onda odvezli. Meni to uopšte više nije bilo bitno. Ipak, bilo je zanimljivo da je na mom rancu i dalje stajala koverta sa mojim imenom, brojem telefona, imejl adresom i odredištem u kojem sam tog dana bila, dok je unutra i dalje bilo 3 evra.
Konačno sam mogla da se istuširam i presvučem, a uskoro je došlo i vreme za zajedničku večeru. Osim nas troje, bila je tu i ona američka porodica, kao još i par Amerikanki koje žive i rade u Nemačkoj. Mada je atmosfera bila prijatna i mada sam i ja dosta čavrljala i čak se povremeno smejala, u suštini sam bila potpuno prazna iznutra. Imala sam utisak da su onaj veliki šok i stres kroz koji sam prošla to popodne, kao i one suze i jecaji koji su se neizbačeni iz mene gomilali tokom prethodnih sedmica i ovde konačno izašli na videlo, ostavili jednu ogromnu izgrebanu prazninu u meni koja nije mogla tako lako da se popuni.
Zašto je bio bitan taj ranac i sve stvari u njemu? Kao što je jedna moja drugarica to veoma pronicljivo iskomentarisala narednog dana, taj ranac i sve stvari u njemu su za mene bili moj dom na Putu. Bila je to moja veza sa normalom, osećajem sigurnosti, utemeljenja i uzemljenja, i njegov nestanak je mene izbacio u prazan prostor u kojem sam samo plutala, nemajući ništa za šta bih mogla da se uhvatim i stabilizujem.
Drugi problem je bio već sasvim konkretan. Zbog sedenja tog popodneva, umesto ležanja i odmaranja, nisam noge držala dignute dok sam u horizontali, tako da su one bile prilično nabrekle od krvi i tečnosti koje su se nataložile u njima i kada sam skinula čarapice videla se štrafta. To je ujedno i potpuno anuliralo sve dobre efekte one masaže iz Portomarina i presudno uticalo na moje fizičko stanje u naredna tri dana.
Naredno jutro smo nas troje ponovo krenuli dalje veoma rano. Bio je to jedan od najhladnijih dana, toliko da sam morala da obučem košulju sa dugim rukavima iako sam bila zagrejana. Takođe je ispalo dobro da sam obula duge pantalone, tj., da sam vratila donji deo nogavica, jer mi je tako ipak bilo manje hladno. Glavni razlog za povratak na duge pantalone ipak je bio taj da ne moram svako malo da stajem i istresam kamenčiće iz patika. I stvarno je funkcionisalo odlično. Uopšte mi ništa nije upadalo u patike i to je značajno olakšavalo situaciju.
Mada kiša nije padala, to jutro je bila neverovatna vlažnost vazduha – kao da su sitne kapi kiše lebdele oko nas. To je posebno bilo evidentno kada sam u par navrata pokušavala nešto da slikam, pa sam uključila blic zato što još uvek nije bilo dovoljno prirodnog svetla. Nije vredelo, jer se uglavnom videla samo refleksija tih kapi kroz koje smo hodali. U jednom trenutku smo naišli i na ježa koji je prelazi preko Puta, pa smo stali da ga slikamo.
Ježić i Frančesko na Putu
Kada smo došli do mesta Furelos već je uveliko bio dan, ali magla i dalje nije popuštala svoj pritisak na zemlju. Da bismo ušli u samo mesto, morali smo da pređemo preko lokalnog Rimskog mosta.
Rimski most na ulazu u mesto Furelos
Čak i kada smo izašli iz mesta, magla je i dalje pokrivala čitav predeo kroz koji smo prolazili. Sve oko nas je delovalo mistično, ali je zapravo zbog te visoke vlažnosti bilo dosta sveže.
Galicijski predeli u magli
Posle oko 11 pređenih kilometara došli smo konačno do gradića Melide i tu smo napravili pauzu da bismo doručkovali u jednom od barova koji su sada već uveliko bili otvoreni. Doručak je bio izvanredan, ali trebalo je proći još 14 kilometara tog dana, tako da se nismo previše dugo zadržavali. Dok smo još prolazili kroz centar grada, Frančesko je poželeo da ode do lokalne Crkve Sv. Petra (Iglesia de San Pedro de Melide), ali smo Gabrijel i ja odlučili da samo nastavimo pravo Putem, jer je do crkve moralo malo da se skrene, tako da smo se razdvojili. Mene je tetiva na desnoj nozi sve više bolela i bilo mi je bitno da skratim broj koraka.
Ipak, u jednom trenutku smo se nas dvoje zabrinuli gde nam je Frančesko, ali nas je on uskoro sustigao. Taman na vreme da svo troje odlučimo kojim ćemo putem na jednom račvanju posle Melide. U pitanju su bile samo dve kratke verzije Puta, a mi smo se odlučili za onu kraću, mada je ona podrazumevala više penjanja i spuštanja. I tako smo ušli u šumu.