Španija 2018, 24. deo (Put Sv. Jakova: Melide – Arsua)

Trideset četvrtog dana mog hodočašća na Putu Sv. Jakova ipak nije sve bilo sivo. U gradiću Melide magla se digla, mada je i dalje bilo oblačno, a kada smo nešto kasnije došli do jedne šume tu je već dominirala jaka zelena boja drveća. Frančesko je bio posebno dobro raspoložen i dobar deo puta je pevao. Bilo je tu raznih italijanskih pesama i kao što sam već ranije pomenula, shvatila sam da Italijani imaju pesmu za svaku pojavu i svaku stvar u univerzumu. Zaista je to jedna nacija koja istinski voli muziku.

Onda je odjednom šuma krenula da odzvanja od nekakve divne instrumentalne muzike, pretpostavljam iz Galicije. Delovalo je vrlo neobično, kao da su neka šumska bića rešila da zabave prolaznike, ali je uskoro stvar bila jasna – par devojaka je sviralo uz nadu da će nešto i zaraditi od donacija hodočasnika koji su tu prolazili. Ponovo je u tom delu dolazilo do novog, povećanog talasa hodočasnika, zato što se baš u gradiću Melide takozvani Primitivni Put (Camino Primitivo) nadovezuje na Francusku Put (Camino Francés).

Ovaj muzički intermeco se dešavao baš pre slikovitog prelaska preko potoka, a odmah posle ovog potoka je jedan mladić nudio da stavi veoma slikovitu vrstu pečata u hodočasničke pasoše – fiksirajući pomoću pečatnog voska maleno srebrnkasto stopalo vezano crvenom trakicom. Dakle, biznis je bio u punom naletu.

Prelaz preko potoka u „magičnoj šumi“

Kada smo izašli iz „magične šume“, Put je vodio pored brojnih imanja, a tu su bili i njihovi ambari. Meni je i dalje bilo veoma zanimljivo da ih fotografišem, a ako bih delovala zamišljeno i kao da ću da prođem blizu njih ne primetivši ih, Gabrijel bi mi skrenuo pažnju na te slikovite ambare da slučajno ne bih koji propustila.

Fotografišući ambare, osećala sam se kao da sam onaj lik fotografa „Nacionalne geografije“ koji tumači Klint Istvud u filmu „Mostovi okruga Medison“. Bilo mi je kao da nikada ranije nisam videla ambare, ali zapravo ranije i nisam baš obraćala pažnju na njih. Par meseci posle putovanja po Španiji, kada sam išla na neki put po zapadnoj Srbiji, videla sam da sličnih ambara ima i kod nas, što svakako nije činilo ove iz Galicije manje slikovitim i zanimljivim.

Ambari u Galiciji

Ambar

Ambar pored Puta

Ambar pored Puta

Između ovih fotografisanja, počeo je povremeno na površinu da mi izbija bes. Bes? O, da. Pošto me je prošla radost što se moj ranac pojavio i ponovo bio kod mene, sada sam razmišljala o događajima prethodnog dana i njegovom „nestanku“. Bila sam besna na prevoznika prtljaga koji je greškom odneo moj ranac, bila sam besna na odredište na koje je taj moj ranac bio odnesen, a bila sam besna i na onu religioznu grupu koju sam veče kada smo delili isti hostel malo poslušala dok su u zanosu pevali o Bogu, ljubavi i svim onim uzvišenim ljudskim idealima. Kako je mogao (prevoznik) da pokupi ranac apsolutno ne gledajući šta uzima? Kako su mogli (prevoznik ili neki drugi hostel/dom) da ne vide ogroman, drečavo crveni ranac koji je preostao i kojeg satima niko ne uzima? Kako je moguće da niko nije pogledao kovertu ogromnog crvenog ranca koji negde stoji napušteno, a na kojoj su pisali svi podaci? I na kraju, šta ima ona grupa da peva o Bogu i ljubavi, kada neki koji za njih rade direktno prouzrokuju patnju drugim ljudskim bićima?

Naravno da mi je bilo jasno da je besmisleno da se bavim nečim što je već završeno i da niko tu nije bio baš „kriv“, ponajmanje ta religiozna grupa, niko ništa nije tu namerno MENI učinio, ali bes nije baš racionalna kategorija i ja sam jednostavno pustila da mi se on neko vreme mota po organizmu. Nije ni da sam imala snage i viška energije da se sa bilo čime borim, pa ni sa tim svojim besom. Zbog odsustva odmora prethodnog dana, počela je da me jako boli desna noga, tačnije tetiva na njoj, i to je bio ozbiljan i narastajući problem. A bes je i tako i tako vremenom popuštao sve dok u potpunosti nije nestao.

Takođe sam ponovo razmišljala o Lekciji sa Puta br. 9 (Španija 2018, 22. deo) i suštinskom pitanju: „Da li i kada odustati?“ Veliki je izazov i problem, čije rešavanje zahteva i iskustvo i mudrost i intuiciju ili instinkt, kako tumačiti određene prepreke na koje nailazimo i kako postupati u vezi sa njima. Da li su to samo izazovi koje treba da prevladamo, nešto što nam otežava životni put, ali o čemu treba da naučimo lekcije i da onda to prevaziđemo? Ili su to znaci da treba da stanemo, odustanemo i krenemo u drugom pravcu? Mislim da ne postoji konačni odgovor na ova pitanja. Svaka situacija je različita, svako od nas je drugačiji, svaki trenutak i svaka lekcija u našim životima su drugačiji. I u skladu sa tim svako od nas donosi onu odluku koja mu u datom trenutku i pod datim okolnostima deluje kao najbolja i najispravnija. Više mislim da je u pitanju to da kada donesemo određenu odluku, ma kakva da je ona ili njene posledice, treba to da prihvatimo sa mirom, bez griže savesti i bez osvrtanja i razmišljanja po principu „Eh, što nisam...?“. Osim ako donošenje potpuno pogrešnih odluka nije lekcija o kojoj treba da razmislimo, da je naučimo i ispravimo. (Ovde se i šalim i ne.)

To da sve ima svoje dobre i loše strane, uključujući i odluke koje donosimo, uskoro se pokazalo na mnogo jednostavnijem primeru. Već sam ranije pominjala dvojicu hodočasnika koji su išli sa kolima koje je vuklo jedno magare. Mada su oni sami hodali, ipak se uz put činilo kao velika prednost to što im magare vuče kola sa stvarima i što oni mogu da prenoće gde god im se dopadne. Baš u ovom delu smo opet išli manje-više paralelno sa njima i to upravo na mestu gde je prvo trebalo ići malo uzbrdo, a zatim i malo nizbrdo. Na uzbrdici su oni morali da pomažu magaretu, jer ovom nije baš bilo tako lako vući ta kola na toj kosini, a kada se došlo do nizbrdice i tu su morali da mu pomažu da se kola ne bi zaletela i povredila životinju.

Nije lako ni jednostavno ići Putem čak ni uz pomoć magareta i kola

Što se nas troje tiče, mada nas je Frančesko često čašćavao svojim pevanjem, ovog dana je bio posebno raspoložen. Valjda i zato što smo se približavali Santjagu i kraju hodočašća. Tako, kada smo došli do mesta Ribadiso de Bajšo, ja sam se spustila do obale rečice da bih slikala lokalni most (verovatno je i ovaj iz doba Starog Rima), a Frančesko mi je otpevao jednu lepu italijansku kanconu stojeći na mostu.

Frančesko i kancona

Osim što me je častio jednom lepom pesmom, on me je takođe i slikao, pa imam uspomenu na taj trenutak sa dve strane.

Pored rečice u mestu Ribadiso de Bajšo (Fotografija: FT)

Odatle smo imali još samo malo više od 3 kilometara do gradića Arsua, ali smo i tu nailazili na zanimljive ambare.

Ambar iznad kapije

I onda smo došli do krajnjeg odredišta za taj dan. Ispostavilo se da smo tu rezervisali smeštaj u domu koji je bio skoro na izlasku iz grada, tako da sam se veoma umorna i sa bolovima u nozi jedva dovukla do doma. Soba je bila fina i konačno sam na vreme mogla da se istuširam, operem veš i stavim ga da se osuši.

Veš se suši

Onda sam se ispružila u krevetu, napisala tekst za današnji dan i postavila ga na Fejs da moji prijatelji mogu da ga pročitaju. Ipak, pošto sam se osećala posebno izmučeno, zamolila sam ih da ne navijaju. Tokom puta su mi u više navrata slali poruke podrške, hrabreći me da izdržim i da je cilj na vidiku. Mada sam bila s jedne strane zahvalna što su me pratili i želeli da ostvarim svoj cilj, s druge strane sam bila suviše umorna od Puta i svega što mi se dešavalo na njemu da bih mogla da im uzvraćam ljubazne poruke, a nije mi ni do čega bilo.

34. dan: „I? Šta je sledeće?!“

Juče je zaista bio sasvim poseban dan. Bez obzira na trenutnu nemogućnost postavljanja slika, u jednom trenutku sam odlučila da objavim tekst, više kao eventualnu pripremu za konkretnu primenu lekcije br. 9.

Naime, juče popodne su mi ponovo oči bile pune suza, ali sam sada plakala, a povremeno je iz moje duše izlazio i sasvim čujni jecaj očaja. Nije mi stigao ranac. Prvo me je domaćin doma ubeđivao da redovno kasne, da sigurno negde piju pivo (ovi što ih prevoze), ali smo na kraju zvali i ispostavilo se da prevoznik nije ni video moj ranac.

Krenula sam u istragu, zvala sam dom u prethodnom mestu, nije ga bilo ni tamo, ponovo sam zvala prevoznika, ne, ni on ga nije video. Onda sam zvala žandarmeriju, oni su prvo mislili da ja idem do njih, ali su ipak na kraju poslali patrolu do mene. Sve sam im objasnila i oni su zvali iste one koje i ja, a onda su otišli da bi proverili ponovo u domu. I tako sam ja čekala nekoliko sati. Prvo sam se osećala isprazno i tupo, a onda jako tužno i ta tuga me uopšte nije napuštala.

U rancu nisam imala ništa vredno, sam ranac je dobre marke, ali star i već je počeo da popušta po nekim šavovima, u Santjagu čak imam 4,5 kg potpuno čiste odeće, a to je samo tri dana peške odavde, autobusom je još i bliže. Ali, ipak, bila sam jako tužna. Ne, izgubljena. Dokle, bre, više?!

U pokušaju da makar nešto uradim pogledala sam koliko košta da kupim kartu za Beograd za dan nakon dolaska u Santjago. Jako skupa, da je panika, kupila bih, ali pomislim, za manje para mogu da provedem nedelju dana u Španiji dok moja karta koju već imam ne dođe na red. S druge strane, uvek se zabrinem kada tako počnem da racionalizujem oko para. Da li su ovo sve znaci da sam na POTPUNO pogrešnom mestu? Šta da radim? Uopšte nisam znala. K’o što rekoh, bila sam potpuno izgubljena.

Za divno čudo, uopšte nisam razmatrala mogućnost da se sutra autobusom prebacim do Santjaga i da prestanem sa hodanjem. Biće malo povuci-potegni sa spavanjem u ovome u čemu sam danas hodala, a posle i da hodam u tom istom, ali sledeće mesto gde se zadržavamo je malo veće, pa ima i radnji. Nadala sam se da ću moći da kupim makar pastu i četkicu za zube. Ovde su mi i domaćini i neki Amerikanci nudili osnovne potrepštine, ali sam bila toliko tužna da nisam želela ništa da radim, čak ni da se istuširam. Samo sam zatupljeno sedela u baru, ne znajući šta dalje.

Jedino sam želela svoje stvari, ne zbog bilo kakve vrednosti ili sentimentalne vezanosti, već zato što su moje. Kao što mi ponekad prija da jedem čokoladu ili uopšte da jedem kada sam pod stresom, isto mi tako znači i da moje stvari budu kod mene, a da nedaćama dođe kraj. Tešili su me da ranac sigurno nije ukraden, već zaturen negde, ali ništa nije pomagalo. Bila sam potpuno očajna i potpuno ubeđena da ga više neću videti.

Nakon što sam 3-4 sata sedela u barskom delu doma, ustala sam i otišla do sobe da vidim da li momci imaju neki punjač koji bi odgovarao mom kompjuteru, pošto je moj u nestalom rancu. Nisu imali. I baš tada je došao domaćin i rekao mi da su mi doneli ranac. Odjurila sam do barskog dela i tamo je stajao moj ranac, a pored njega dvojica žandarma. Bacila sam se glavnom oko vrata i izljubila ga zahvaljujući mu se. Mlađi žandarm se malo izmakao, ali je i on morao da dobije dozu grljenja i zahvaljivanja.

Ispostavilo se da je u domu u kojem sam ostavila ranac bila i jedna veća grupa i kada je njihov prevoznik došao po njihove stvari, pokupio je i moj ranac. Ali to mi već sve nije bilo više bitno.

S druge strane, stres je bio toliki da sam večerala sa kamenom u želucu, a i čitave noći sam dosta loše spavala.

Jutros kada sam ustala, za divno čudo bila sam u ogledalu sasvim lepa sama sebi, kao uostalom i dosta dana unazad, ali sam iznutra bila iscrpljena i sa veoma prisutnim jakim osećajem teškog umora. Od svega.

Krenuli smo ponovo po mrklom mraku, ali mi ništa na tu temu nije smetalo. Samo sam se pitala: „I? Šta je sledeće?!“

Za početak je bilo dosta maglovito, a i hladno, uostalom kao i juče. Već par dana nam preti kiša, ali je nije bilo. Ipak, posle jučerašnjeg dugog dana, kasnije velikog stresa, bez ikakvog popodnevnog odmora, lošeg noćnog spavanja i današnjeg hodanja, počela je da me sve više boli desna tetiva i bila sam veoma umorna. Jako mi je prijalo kada smo stigli do doma, smestili se, ja se istuširala, oprala veš i konačno mogla da legnem da se odmorim.

I, danas vas molim da se suzdržite od navijanja. Znam da imam još malo. Primam samo izraze saosećanja, razumevanja, pa čak i nerazumevanja, ali, molim još jednom, bez navijanja.

Ispred mene: 40 km
Iza mene: 827 km

Kasnije u toku dana smo Frančesko, Gabrijel i ja otišli da jedemo hobotnicu koja je specijalitet ovog kraja. Takođe i u mestu Melide ima puno restorana koji nude ovaj specijalitet. Mada ne izlaze na more, ova mesta su razradila recepturu i posebno je Frančesko insistirao na tome da moramo da odemo da to jedemo. Gabrijel i ja smo bili više nego spremni da se složimo s njim.

Jelo od hobotnice u gradu Arsua

Osim hobotnice, Gabrijel i ja smo ponovo naručili sada već naš omiljeni dodatak na šta god već drugo da jedemo. U pitanju su bile paprike padron (pimiento de padrón). Ja sam ih prvi put jela odavno na Kanarskim ostrvima i jako su mi se dopale, tako da kad god imam priliku, ja ih naručujem.

Paprike padron

Ipak, bilo mi je i drago kada smo završili sa večerom, vratili se u dom, ja pokupila svoj osušeni veš, pripremila stvari za nastavak hodanja narednog jutra i legla da spavam.