Španija 2018, 25. deo (Put Sv. Jakova: Arsua – O Pedruoso – San Markos)

Prednost kada ste smešteni na kraju grada kada dolazite u njega jeste da ste narednog dana u nastavku hodočašća blizu izlaska iz njega. Tako je bilo i to jutro u Arsui za nas troje. Vrlo brzo smo napustili grad i krenuli stazom koja je vodila kroz prirodu ili između imanja.

Činilo mi se da idemo dosta brzim korakom, ali smo kao i svakog jutra na početku svo troje bili ćutljivi i samo smo grabili napred. U jednom trenutku smo došli do mesta gde je bilo nekakvo razdvajanje staze, ali bez jasne oznake, pa smo se tu zbunili. Nismo bili jedini. Još par hodočasnika nas je sustiglo na tom mestu i takođe su oklevali, a onda je jedan koji je imao španski mobilni video na svojoj mapi kuda treba da se nastavi, pa smo se svi uputili na istu stranu.

Mada sam prethodne noći spavala sasvim pristojan broj sati, to spavanje nije bilo kvalitetno jer me je čitavu noć bolela noga, što se nastavilo i to jutro. Ja sam obično ostavljala da popijem lek protiv bolova tek posle doručka, ali ovo je bilo suviše neprijatno, tako da sam izvukla neku hranu iz ranca, pojela nešto sitno tek da mi želudac ne bude skroz prazan i popila lek. Praktično bez ikakvih efekata kojih bih bila svesna. A Frančesko i Gabrijel su i dalje hodali veoma brzo. Onda sam shvatila da mi to nikako ne prija, počela sam da zaostajem i samo sam im doviknula da ćemo se naći u domu u mestu O Pedruoso.

Tešilo me je to da ću tog dana preći manje kilometara nego prethodnog i da ću čak sat vremena manje hodati, ali to nije smanjivalo bol i osećaj ekstremne neprijatnosti prilikom koračanja.

Posle jedne uzbrdice, kada sam stala da dođem do daha, sustigao me je onaj hodočasnik koji je na svom mobilnom video kuda tačno treba da idemo, pa smo počeli malo više da pričamo. Bio je to Rodrigo koji je zapravo Meksikanac, ali godinama živi u Barseloni. Bilo mi je zanimljivo kada mi je ispričao da je nekoliko etapa prošao skroz noću. Ima mapu i ima čeonu lampu, pa je hteo da pravi eksperiment. Verujem da je to moglo da bude veoma specifično i posebno iskustvo. U nastavku puta smo malo hodali zajedno, a malo smo se razdvajali.

U jednom trenutku sam prošla pored nekog imanja gde su vlasnici napravili svojevrsnu oglasnu tablu pored Puta na koju su stavili razne misli poznatih ljudi na temu putovanja, i na španskom i na engleskom. Meni se posebno dopalo nešto što je rekao Lao Ce: „Dobar putnik nema određeni plan i nema nameru da negde stigne.“ Pa dobro, ja nisam bila taoistički ideal, ipak sam imala određeni plan i imala sam nameru da negde stignem, ali je ovo bilo odlično u slučaju da odustanem od svoje namere u poslednjem trenutku. Dobar izgovor para vredi, a pogotovo ako čovek može da se pozove i da citira tako umnog čoveka kao što je Lao Ce.

A razmišljala sam o tome da li da odustanem. Bol i to prilično jak bio je prisutan sve vreme. I ništa što sam ja radila nije pomagalo. Ipak, trudila sam se da stvaram utisak normalnosti, pa sam povremeno zastajala i fotografisala. Tako sam na primer slikala i autoput u nastajanju, na kojem rano ujutru u nedelju nije naravno nikoga bilo.

Pravi se novi autoput

Uostalom, svaki zanimljiv ili lep predeo zbog čijeg fotografisanja bih se zaustavila značili su ujedno i da je bol u nozi na trenutak stao.

Divni predeli Galicije

U jednom trenutku hodajući kroz šumu, ugledala sam fantastičan prizor svetla koje se probijalo između tankog drveća. Ukopala sam se u mestu, izvadila aparat i škljocnula nemajući predstavu da li će slika na kraju izgledati dobro kada se prebaci na kompjuter. Ali su mi se trenutak i to drveće i svetlost ipak činili magičnim.

Magični trenutak

A naravno, bili su tu i dalje ambari koje sam sa nesmanjenim interesovanjem i dalje fotografisala.

Još jedan od brojnih ambara u Galiciji

Kada sam konačno došla do jednog bara gde sam poželela da doručkujem, naletela sam upravo tu na Frančeska i Gabrijela koji su se baš spremali da pođu dalje jer je njihova pauza bila gotova. Bilo mi je simpatično to da smo i odvojeni bili na neki način usinhronizovani i birali ista mesta za odmor.

Ova pauza, mada mi je prijala s jedne strane, ipak ni na koji način nije uticala na bol. On je sada jednostavno bio konstantan i jak. Nastavila sam dalje, jer praktično i nisam imala nikakav izbor, a Rodrigo je opet išao malo sa mnom, a malo je zaostajao. Pretpostavljam da bi fotografisao. Ja volim da fotografišem, ali mislim da je on „gori“ od mene.

S druge strane ga potpuno razumem. Priroda kroz koju Put ovde prolazi je veoma lepa. Pošto je Galicija u pitanju, sve je bilo zeleno, a posle sporadičnih jutarnjih oblaka, sada je plavo nebo preuzelo primat.

Pejzaži oko Puta

Osim prirode, i ljudska ruka je činila svoje, tako da je povremeno bilo dosta cveća koje raste pored staze kojom prolaze hodočasnici.

Cveće kao pozadina miljokaza

Ovde je sve: i ambar, i putokaz i cveće

Ja bih svakako češće zastajala i više bih slikala da nisam imala bolova. Ovako sam napravila još jednu pauzu u baru pored asfaltnog puta i da sam tu videla neki taksi ili autobus, momentalno bih se prebacila njima. Pošto nisam, opet sam se teško pridigla i na jedvite jade dovukla do mesta O Pedruoso. Tu smo već rezervisali jedan od veoma savremenih i lepih hodočasničkih domova u kojem su me dočekali Frančesko i Gabrijel. Mada je spavaonica bila prilično velika, kreveti u njoj su tako raspoređeni da to uopšte nije smetalo. Još samo malo snage mi je bilo potrebno da se istuširam, operem veš i stavim ga da se suši u dvorištu, i onda sam potpuno iscrpljena konačno mogla da legnem, opružim se, ne pokrećem noge i samim tim ne osećam bolove.

35. dan: „Prebivena mačka“

Danas sam dobila i konkretan odgovor na jučerašnje pitanje. A odgovor je bio: „Sledeće sa čime ćeš da imaš probleme jeste jak bol u donjem delu desne cevanice, tj., zapaljenje tetive.“ Već pre par dana sam osetila „kljucanje“ u tom delu i čak sam išla na preventivnu masažu, ali eto telo je rešilo da ipak izgura svoje. Noćas sam se odlično naspavala, ali sam osećala bol i u toku noći i jutros, bez obzira na automasažu i lek protiv bolova. Pa dobro, bilo bi stvarno glupo da prođe neki dan, a da nemam nikakvih problema.

Pošto je današnja etapa kraća, za jutros smo rešili da pođemo kada već počne da sviće, tj., u 6:20. Hrabro sam krenula i u početku išla sa Frančeskom i Gabrijelom, ali sam odjednom shvatila da mi bolovi sve vreme traju (nisu popustili zbog eventualnog zagrevanja tela i mišića), a ova dvojica su hodala brzo kao da ih juri sto đavola. I onda shvatim da mi taj ritam uopšte ne prija i samo usporim. Dogovorili smo se da ćemo se naći u domu.

U međuvremenu me sustigne jedan tip, Meksikanac koji živi u Barseloni. Vrlo čavrljav. Pun entuzijazma, sve mu je divno, svako drvo i travka su prelepi, Put je sjajna stvar, prepun zanimljivih i sjajnih ljudi, svakom donese nešto novo i dobro,... Znate na šta mislim – depresivno pozitivan. Pod drugačijim okolnostima bih sigurno uživala u čavrljanju, ali mu ovako kažem kako ja već 35 dana imam različite probleme, nijedan dan bez bolova i da ne vidim bilo šta dobro što sam dobila od Puta, sve samo muka i napor. Na to mi on kaže da je psiholog i da sigurno svakog dana dobijem talas pozitivne energije kada uspešno završim etapu, da je privođenje stvari kraju veoma bitno i to me čini sigurnijom u sebe i povećava mi nivo samopouzdanja. Ja pokušam da mu objasnim da ne osećam nikakvo zadovoljstvo na kraju dana, samo umor, pokušaj oporavka od bolova i brigu da li ću uspeti da se dovoljno odmorim za naredni dan, ili šta već (ako ste čitali moje „izveštaje“, znate), da sam sasvim dovoljno sigurna u sebe i da ima sasvim dovoljno samopouzdanja. A, ne! Kaže on da ovo sve radi na podsvesnom nivou, a ja tu odustanem od rasprave.

Tako smo mi hodali neko vreme, pravila sam i pauze, mazala ja nogu, popila lek, ali ništa nije pomagalo. Bol je sve vreme bio prisutan i povećavao se, ja sam se vukla kao prebijena mačka, a onda sam postala i jako nervozna, tako da sam ljubopitljivom Rodrigu u jednom trenutku kada je smislio novu temu za razgovor rekla kako uopšte nisam raspoložena i da ne mogu da pričam. Za sve postoji prvi put.

Kasnije u domu sam čitala šta se na internetu preporučuje za zapaljenje tetive – mirovanje kod kuće 4-5 nedelja!!! Kakav blistav smisao za humor.

Meni je sada ostalo zaista jako malo. Po planu bi sutra trebalo da stignem u Santjago. U ovom trenutku uopšte ne znam ni da li ću da krenem sutra ujutru. Možda bi bilo dobro da samo mirujem jedan dan, kao što sam radila i ranije. Dok sam hodala i sve vreme osećala bol pomislila sam kako bi bilo sasvim u redu i da odustanem. Sada. I to bi bilo potpuno na mestu. Istovremeno, deo mene razmišlja i kako imam još samo 19 kilometara. To zaista nije puno i ovaj deo uopšte nije fizički mnogo zahtevan, a priroda je veoma lepa. Ne znam. Ostaviću otvoreno, a i kao svojevrsnu „navlakušu“ za sutra za one koji čitaju moje tekstove – Da li će krenuti?, Da li će stići?, Da li će hvatati taksi?, A možda autobusom?, ...

Uostalom, danas sam u toku dana prošla pored „Zida mudrosti“ gde je neko postavio razne citate na engleskom i španskom, a meni se najviše dopalo ono što je značajno mudriji od mene Lao Ce rekao: „Dobar putnik nema određeni plan i nema nameru da negde stigne.“

Ispred mene: 19 km
Iza mene: 848 km

Kasnije je trebalo da Frančesko i ja jedemo – već smo imali špagete, gotov sos i vino. Mi smo naravno računali i na Gabrijela, ali on je na kraju rekao da nema šanse da više jede testeninu – on to ni ne voli! Jadničak. A Frančesko i ja smo ga urnisali uz put, stalno pripremajući varijacije na istu temu. Na svu sreću, testenina je upravo sjajna za tako nešto. Ali, Gabrijel je ipak Francuz i mada je italijanska kuhinja izvanredna, francuska je kategorija za sebe.

Međutim, kada je trebalo da ustanem iz kreveta, shvatila sam da se jedva pokrećem. Nekako sam došla do stepenica (spavaonica je bila sprat niže od recepcije, kuhinje i trpezarijskog dela) i tu sam se pela stepenik po stepenik. Sve vreme sam mislila o tome kako ću ja u takvom stanju da hodam narednog dana. Treba proći još 19 km, a ja jedva prelazim 10 metara.

Kada me je video kako se vučem, moj divni Frančesko je rekao da ja samo sednem i da će sve on uraditi. Meni je bilo veoma neprijatno, ali sam bila u tako lošem stanju da se nisam bunila. S druge strane, ne postoje reči kojima bih mogla da opišem dubinu zahvalnosti i najčistiju ljudsku ljubav koju sam osećala prema ovom fantastičnom čoveku. Na kraju mi nije dao čak ni sudove da operem, ali je zato insistirao da uzmem neki specijalni, jaki lek protiv bolova koji je on dobio još u Italiji i dao mi je čitavu preostalu tablu da imam za naredni dan. Nemam pojma šta sam popila, ali mi jeste bilo malo bolje nešto kasnije. Ipak, nisam uopšte htela da detaljnije isprobavam efekte leka, već sam se strogo držala svog kreveta, a uskoro i legla da spavam.

Kada sam se razbudila naredno jutro, spavaonica je bila skoro prazna. Većina hodočasnika je već otišla. Meni je Gabrijel prethodno veče objasnio kojim putem treba da idem dalje, zato što je naš dom bio malo udaljen od glavnog pravca Puta. Veoma lagano se pokrećući i zato da bih manje izazivala napor i bolove u nozi, a i zato što i nisam mogla brže, ostavila sam veliki ranac na recepciji doma i izašla napolje.

Nisam poslušala Gabrijela da idem do staze Puta, jer je trebalo da se vraćam i taj deo ide malo zaobilazno u odnosu na asfaltni put, već sam rešila da idem direktno pored asfaltnog puta. To je povremeno delovalo kao vrlo glupo rešenje, jer ne postoji prava staza pored puta, ali sam se zaista držala ivice i na kraju sam dobro prošla. Možda sam time uštedela pola kilometra. I to mi se činilo kao nešto.

U jednom trenutku staza za hodočasnike preseca taj asfaltni put i tako sam konačno ponovo izbila na Put Sv. Jakova.

Hodočasnici na delu poslednje deonice pre Santjaga de Kompostela

Ovog dana sam kao deo nekakvog svog zaveta mušičavo rešila da ne pričam dok ne stignem do Katedrale u Santjagu. Tek tako. Dunulo mi. Ja sam poznata po tome da sam veoma pričljiva, uvek sam i bila, tako da ovo nije bio naivan zavet. S druge strane mi je bilo neprijatno kada su drugi hodočasnici prolazili pored mene, pa se ljubazno jave, kao što je i red, i kažu „Dobar Put!“ (Buen Camino!), a ja ćutim. U najmanju ruku je delovalo da sam nevaspitana, a nisam. Pa, dobro. Nadala sam se da nikome od njih ništa neću pokvariti time što im ne otpozdravim, a i ako imaju loše mišljenje o meni, to ću da preživim.

U jednom telu Put obilazi oko aerodroma koji pripada gradu Santjago de Kompostela i tu su se obavljali nekakvi radovi vezani za autoput. Ipak, tu je stajala i velika kamena oznaka Puta Sv. Jakova, tako da su se neki hodočasnici zaustavljali da bi slikali, neki ne, ali su svi nastavljali dalje, jer grad je već mogao da se vidi ne tako daleko.

Kamena oznaka na Putu, a Santjago de Kompostela na vidiku

Uskoro je došlo vreme i da pravim pauzu za doručak, a to sam uradila u mestu San Pajo u kojem postoji i mala, veoma slikovita crkva. Prvo sam otišla do crkve da bih stavila pečat u hodočasnički pasoš, a onda sam se vratila u bar. To je bilo prvi put kada je trebalo da nešto tražim, a istovremeno da ne govorim. Zapravo je bilo jednostavno – samo sam na papiriću napisala šta želim, uključujući i kocke leda. Do sada sam se već izverzirala pa sam imala spremnu najlon kesu i oni su mi unutra ubacili nekoliko kocki, koje sam čim sam sela stavila na nogu. Ipak, mnogo više mi je prijalo mirovanje nego sam led, ali trebalo je da nastavim dalje. Kada sam ustala da krenem, pomislila sam da je bez veze da bacim onaj led i samo sam ga onako u kesi fiksirala čarapom, pa sam tako nastavila da hodam.

Vanredna situacija zahteva vanredne mere

Naravno, led se vremenom topio i sva ta voda je ušla u moju patiku, ali mi to uopšte nije smetalo prilikom hodanja. Uostalom, vremenom se osušila.

Ipak, nisam uopšte bila sigurna da mi taj led išta pomaže, jer me je noga jako bolela. Ja sam se i dalje vukla, ćuteći, dok je puno ljudi prolazilo pored mene. Ni na jednom drugom delu Puta nisam susretala toliko ljudi. Kao da je za dobijanje potvrde o hodočašću bilo dovoljno da se uradi samo poslednjih dvadesetak kilometara.

Završnica Puta Sv. Jakova

A onda sam došla do još jedne psihološke granice i prešla je...

Još samo 10 km

Ipak, toliko mi je bilo teško da hodam, da sam u jednom trenutku odlučila ponovo da pravim malo dužu pauzu. Svratila sam u jedan bar-restoran u mestu San Markos, ponovo tražila šta ću da pijem napisavši to na parčetu papira, a ponovo sam tražila i dobila i nekoliko kocki leda. Najbitnije je bilo da sam sela i podigla noge na stolicu. Kako je to prijalo!

Odatle sam imala još samo 5 km do kraja hodočašća, ali bilo mi je kao da je u pitanju 50 km – i fizički i psihički.