Španija 2018, 5. deo (Put Sv. Jakova: Ruesta – Sanguesa – Monreal)

Iz Rueste sam krenula pre 7 ujutru, čak pre Beli i Anđele, sa kojima sam se pozdravila kada sam izašla iz doma. Njih dve su valjda doručkovale, pa su zato ostale tu nešto duže. Nedaleko od doma kreće da se spušta jedna uska staza kojom vodi Put u ovom delu i tu treba pratiti pravac koji pokazuje žuta strelica.

Nastavak Puta u Ruesti

Tom uskom stazom se spušta sve dok se ne dođe do podnožja brda na čijem vrhu je Ruesta, a zatim se prelazi na širi zemljani put. To u ovom slučaju znači put sa tucanikom. Ne verujem da su graditelji baš nanosili tu tucanik, već jednostavno u ovom delu ima puno kamenja. Put je bio fin, ali je često vodio uzbrdo, pa se čovek zamori. Ipak, nije bilo strašno, jer je bilo rano jutro, a put vodi po hladovini između drveća i vazduh je često ispunjavao zanosni miris četinara. Čak i kada bi se izbilo na čistinu, sunce još nije bilo previše jako, tako da je bilo prijatno za hodanje. Vremenom su me i Anđela i Beli sustigle, ali i prestigle, međutim, meni je najviše odgovaralo da idem svojim ritmom.

Put onda izlazi iz šumskih delova i izbija na čistinu, kao na blagu visoravan, vodeći između prostranih polja žita. Imajući u vidu koliko kamenja ima po putu i kako je zemlja tvrda, stvarno se pitam kako ljudi ovde obezbeđuju i obrađuju tako velike ratarske površine. Tu valjda nema kamenja. Sve alatke bi se izlomile ili u najmanju ruku otupele.

Predeli kroz koje vodi Put kada se napuste šume koje okružuju Ruestu

Predeli kroz koje vodi Put (obratiti pažnju na kamenitu stazu)

Opet sam se povremeno sustizala sa Anđelom i Izabel, a uskoro se na vidiku pojavilo i mesto Undues de Lerda. Delovalo je veoma slatko, obasjano suncem i trebalo se samo malo spustiti do podnožja uzvišenja, a onda se malo i popeti. Lakše reći nego učiniti. U tom delu Put ide ostacima starog Rimskog puta. Ti Rimljani su stvarno bili maheri, ne samo da su oni pravili te svoje puteve pre 2000 godina i da to još uvek na neki način traje, već popločati krupnim kamenovima tolike udaljenosti, zaista je bio nečuveno fantastičan podvig. Međutim, teško mi je bilo da im se baš previše divim jer sam sa svakim pažljivo odmerenim korakom, bez obzira na tehniku i putanju hodanja, konstantno nabijala svoje već bolne prste na nogama, tako da su mi zvezde sve vreme igrale pred očima čak i u sred divnog sunčanog dana.

Undues de Lerda ispred mene

Undues de Lerda, zavesa na ulazu u kuću služi da spreči prolaz muva

Pravila sam česte pauze, ali sam se onda ipak konačno dočepala samog mesta i lokalnog bara. Tu sam zatekla Izabel i Ulrike, pa smo malo sedele zajedno, a ja sam se osvežila uz jednu „klaru“ (clara), pivo sa sodom, dosta dobro osvežavajuće piće, a takođe sam i pojela nešto sitno, ali dovoljno da mi baš prija. U neka doba sam krenula i Put ubrzo prelazi u veoma širok put baš posut tucanikom koji dalje vodi između polja, ali jedva da se naiđe na neko drvo da čovek može da se makar na kratko skloni u neku hladovinu i odmori. U ovom delu etape se ujedno prelazi i iz Autonomne zajednice Aragon u Autonomnu zajednicu Navare.

Kao što se vidi, ovde drveća ima samo na vrh brda

Takođe, ovaj deo je bio dosta ravan, pa sam mogla ipak da idem nešto bržim ritmom, mada su me razni delovi stopala i dalje boleli, ali sam jedva čekala da stignem do hodočasničkog doma u mestu Sanguesa. Bilo je vruće, a put se odužio. Kada sam na kraju stigla do mesta, prošla sam pored jednog trga i tu u kafeu videla Pijedad (hodočasnicu s kojom sam hodala drugog dana) koja je odmah skočila na noge lagane i veoma srdačno smo se pozdravile. Ona je dalje išla autobusom, pošto se nije baš dobro osećala, ali sam ja bila toliko umorna i bolnih nogu da nisam mogla da se dugo zadržavam sa njom u razgovoru i samo sam jedva čekala da se dokopam doma.

Dom je bio blizu, ali kad sam se izula samo što se nisam onesvestila od užasa. Levi palac koji je već prvog dana malo pomodreo, kasnije malo više, koji je prvo boleo, a kasnije nije, mada je izgledao loše, sada je bio naduven do neprepoznatljivosti. Nokat je delovao kao da će svakog trenutka da se odlepi od mesa, jer je ispod njega bio plik. Bilo je zanimljivo da me nije bolelo na (doduše nežan) dodir, ali mi je bilo jasno da ja dalje ovakva ne mogu.

Krenula sam da se organizujem. Pisala svom osiguranju, ali bila je subota popodne, pa nisam znala kako sve to funkcioniše, jer nikada ranije nisam koristila putno osiguranje. Da ne bih baš čekala na odgovor, rešila sam da odem do lokalnog Zdravstvenog centra. Na svu sreću Sanguesa je gradić, pa postoji tako nešto. Uopšte ne znam šta bih radila da mi se to desilo u Aresu ili Ruesti. S druge strane, kako je bila subota popodne, nisam znala ni da li zdravstveni centar radi ili ne.

Onda je Frančesko, jako simpatični i govorljiv Italijan, kao pravi džentlmen rekao da će on da ide sa mnom, između ostalog i zato što sam ja bila u romingu, dok stanovnici Evropske unije svaki poziv mobilnim telefonom plaćaju kao da je lokalni poziv u pitanju.

Zdravstveni centar je veoma blizu doma, a kada smo tamo došli dežurni medicinski tehničar nam je rekao da je sistem takav da pošto je vikend moramo prvo da zovemo 112, broj za hitne intervencije. Zahvaljujući Frančeskovom telefonu, ja sam pozvala, prvo rekla da sam strankinja i da ne govorim dobro španski, a onda sam im detaljno objasnila u čemu je problem. Oni su pitali gde sam, ja im rekla, a oni su rekli da tu i ostanem i da će me doktor prozvati. Frančesko i ja smo malo sačekali, čavrljajući u međuvremenu, a njega je najviše brinulo kako li bi se on snašao u takvoj situaciji pošto ne zna španski. Ja sam pokušavala da ga umirim, govoreći mu da bi se sigurno neko našao da mu pomogne, eto, baš upravo tako kako on pomaže meni.

Onda je došao red da uđem u ordinaciju i tu je bila doktorka i onaj medicinski tehničar koji nam je rekao koga da zovem. I njima sam objasnila šta je u pitanju, a uostalom mogli su i da vide. Tehničar mi je fino sredio prst, isisao je veći deo tečnosti pomoću šprica, a onda je i dodatno cedio da bi što više zarobljene tečnosti izašlo. Zatim mi je stavio antibiotsku mast, pa još malo joda i sve fino previo. Ja sam gledala šta radi i tako na neki način skidala zanat. Usput sam doktorki rekla i da imam suvi kašalj koji se pojavio veoma neočekivano i neobično, pošto nije propraćen prehladom. Ona uopšte nije bila iznenađena (verovatno nešto lokalno), ali mi je za svaki slučaj poslušala pluća. Sve je bilo u redu, tako da mi je na papiru tehničar napisao šta treba da kupim u dežurnoj apoteci, nacrtao mapu, ali i dao broj telefona na koji treba da se zove i najavi (opet neki lokalni sistem). Frančesko i ja smo otišli tamo, ja sam kupila sve što treba, a onda smo se vratili u dom, gde su pripreme za večeru uveliko bile u toku.

Anđela, sjajna mlada Italijanka, prijavila se da nam svima napravi večeru i to dve vrste italijanske paste – sa paradajzom za Ulrike i Rafaela, i karbonaru za nas ostale. Ja sam se dosta odmarala, a ujedno sam iskoristila i priliku da svojim prijateljima na Fejsbuku pošaljem sledeći „izveštaj“:

6. dan: „O muerte, o fuerte!

Prolazim kroz divne predele. Pre par dana sam se u hodočasničkom domu u Aresu prvi put susrela sa nekoliko ljudi (nekoliko Španaca, jedna Nemica, dvoje Italijana i jedan Francuz), neki hodaju u grupi, neki sami, svako svojim ritmom. Tako sam juče jedno kratko vreme hodala sa Beli (Špankinja) pa joj pričam kako me noge bole, a ona kaže da će svaki dan biti sve bolje. Ja se nasmejem i prokomentarišem da je to po onom principu „što te ne ubije, to te ojača“. Naravno, postoji način na koji se to kaže na španskom, ali se meni dopalo da zbog rime skratim u – „O muerte, o fuerte!“ što u slobodnom prevodu znači: Ili smrt ili ću da ojačam.

I tako svi mi na Putu hodamo, pravimo pauze kome kad i koliko odgovara, ali se ispostavilo da se kasnije u toku dana svi zajedno nađemo u istom hodočasničkom domu gde onda čavrljamo i zajedno večeramo. Večeras će čak Anđela (mlada Italijanka koja voli da kuva) da pravi večeru za sve nas – dve vrste paste, dok će „momci“ obezbediti vino i sangriju. A takođe smo i svi skupili veš za pranje da bi se oprao u veš mašini.

Zvuči zabavno i privlačno, gotovo romatnično, zar ne?

To je samo zato što ne možete da vidite moj levi palac na nozi. Ispostavilo se da je ona plikčina s početka puta mala beba u odnosu na ovo. Nokat je prvo bio modar (još od prvog dana, ali nisam pominjala da ne bih ispala njanjava). Onda je nastavio da biva modar i boleo je. Onda je prestao da boli, ali je delovalo kao da hoće da se odvoji od tela. Danas, kad sam stigla u Sanguesu (a na svu sreću to je gradić), vidim da se i sav prst naduo. Ma koliko da volim da fotografišem, zaista nisam htela da slikam ovaj užas, ali mi je bilo jasno da situacija zahteva potpuno vanredne mere. Moram kod lekara. Dakle, na svu sreću Sanguesa je gradić i tu postoji dom zdravlja i to veoma blizu hodočasničkog doma, ali je subota popodne. Tu se Frančesko, veoma simpatični Italijan od 73 godine ponudio da ide sa mnom. Između ostalog i zato što povremeno treba da se telefonira, ja sam u romingu, a on mi je čak pre odlaska do lekara ostavio telefon „ako mi zatreba“ dok je on išao u nabavku hrane sa Anđelom. Što bi Blanš Diboa rekla: „Uvek sam morala da zavisim od ljubaznosti stranaca.“

Dođemo nas dvoje do Doma zdravlja i da skratim priču, iscede mi i srede mi prst, čak su mi rekli da mi neće otpasti nokat i da je to ipak manji problem od one plikčine koja se u međuvremenu smirila i da sutra mogu da nastavim da hodam!!! Onda sam otišla i do apoteke, zajedno sa Frančeskom koji se sve vreme brinuo kako bi on sve to rešio pošto ne zna španski, i tamo kupila sve što mi može biti potrebno za ovaj prst.

Što bi rekao jedan moj dragi drug: „Uživaj u sranju u koje si se uvalila!“

Ipak, nisam sigurna da ću sutra da hodam. Ja sam ipak razumno obazriva sredovečna žena. Sutrašnja etapa je dosta duga, 29 km, predviđen je još topliji dan, a uostalom već mi je dvoje Španaca ovih dana reklo sledeće: „Put se prelazi glavom, a ne nogama.“

Ispred mene: 762 km
Iza mene: 105 km

Posle izvesnog perioda odmora, pridružila sam se Beli koja me je pozvala da odemo do jedne osnovne škole gde je uveliko u toku bila proslava kraja školske godine. Svirao je dečji orkestar, roditelji i familije su stajali i slušali koncert ili pričali, neka druga deca su se igrala. Posle je krenula lokalna muzika, pa i igra i odraslih i dece. Evo, pogledajte:

Takođe je postojao i improvizovani bar u školskom dvorištu gde smo Beli i ja kupile pivo na točenje. Onda smo se sa čašama u ruci uputile u pravcu doma. Taman da dođemo na večeru. Mada jedna od najmlađih u grupi, Anđela se pokazala kao odlična kuvarica. Bilo je jako veselo i zabavno, ali smo u neka doba ipak morali svi na spavanje. Sutra se opet ustajalo jako rano.

Taj naredni dan sam ostala u Sanguesi i provela ga poprilično mirno. U par navrata sam ipak malo prošetala, prvi put da bih otišla ponovo u zdravstveni centar da mi pregledaju ponovo blago naduveni palac na nozi, a posle i da bih videla gde se nalazi stanica na kojoj je kasnije trebalo da hvatam autobus. Pošto se ispostavilo da su prve informacije na temu prevoza pogrešne, otišla sam i do turist biroa i tako prošetala malo po centru Sanguese koja je zapravo veoma simpatično mesto apsolutno vredno posete.

Palata Ongaj-Valjesantoro

Ovde sam prvi put uočila impresivne drvene ukrase ispod krovne strehe koje ću i kasnije da srećem. Konkretno je ovo bilo na baroknoj zgradi iz 17. veka.

Palata Ongaj-Valjesantoro, detalj

Palata Princa od Vijane (jedna od titula naslednika španske krune) u kojoj je danas biblioteka

U Sanguesi ima i dosta pripadnika baskijskog naroda, pa su nazivi ulica napisani dvojezično i tako sam naučila da se „ulica“ na baskijskom piše „karrika“.

Tek krajem dana (bila je nedelja, što znači da je javni prevoz izuzetno redak) uhvatila sam autobus za Monreal gde sam se našla sa društvom, a uskoro sam i napisala tekst za taj dan i poslala ga prijateljima.

7. dan: „Mesto u kojem ti kažu „Dobar dan!““

Jutros sam se probudila u 5.45 i kada sam se osvrnula oko sebe videla sam da sam potpuno sama u spavaonici. Svi su znači već krenuli da bi što veći put prešli dok zvezda ne upeče. Ipak, čula sam par glasova u prizemlju, pa sam se spustila i poželela Beli i Anđeli „Dobar Put!“ (Buen Camino), a onda se vratila u krevet.

Ipak, nikako nisam uspevala da se uspavam i samo sam se vrtela u krevetu. To je sve veoma neobično za mene. Ja inače odlično spavam, pa je svaka promena u toj oblasti vrlo zabrinjavajuća. Osim toga, osećala sam i neku čudnu vrtoglavicu i ne baš bistru glavu što me je dodatno prestravilo. Kasnije sam shvatila da je to posledica lekova protiv kašljanja i infekcije koje mi je preporučila doktorka, pošto mi se u međuvremenu pojavio i suvi kašalj pa sam pitala i za to kada sam hitno otišla kod lekara zbog prsta.

Što se prsta tiče, kada sam kasnije htela da ga previjem, učinilo mi se da se ponovo naduvava, pa sam za svaki slučaj prošetala do Zdravstvenog centra i tamo upoznala i drugu smenu koja je bila dežurna tog dana. Dok sam prolazila ulicama Sanguese u nedelju pre podne, svi koje sam sretala su se javljali, a ja sam im naravno otpozdravljala. Pošto je Sanguesa mesto u kojem ti kažu „Dobar dan!“ setila sam se Dezmonda Morisa i zaključila da je ovo mesto sa pravom merom i veličinom. Imaju čak i arenu za koridu!

Ispostavilo se, međutim, da na internetu ima puno lupetanja, pa tako informacije o tome kada odavde mogu da odem nisu bile uopšte tačne i morala sam da odem do Turist biroa da bih dobila tačnu informaciju, pa sam se tamo slatko iščavrljala sa devojkom koja dežura i pomogla joj da nađemo taj sajt koji daje pogrešne informacije kako bi ona mogla da reaguje u vezi sa tim.

To je ujedno značilo i da ću ostati u Sanguesi do 7 uveče! Zato sam rešila da nešto i pogledam, a glavna crkva je tačno preko puta. Obišla sam još jednu zgradu, ali uopšte se nisam osećala puna energije, pa sam se lepo vratila u Dom. Tamo sam visila na internetu i javljala se, ali i pomogla ljubaznoj domaćici kojoj sam pravila društvo da raširi veš koji je već bio opran. Ona priča veoma brzo i malo toga u stvari mogu da razumem. Kada joj kažem da priča sporije i ona zaista uspori, razumem je odlično. Ipak, u jednom trenutku je počela da mi priča o svojoj porodici i shvatila sam da joj se neka sestra mlada razbolela, izgleda da je i umrla, otac je izgubio veru, a moja sagovornica se ovom prilikom potpuno rasplakala da su joj suze lile niz obraze. Ja sam pokušavala da budem puna razumevanja, mada sam je u stvari veoma malo razumela, ali nisam mogla u sred njenog plača da joj kažem: „Hajde sad stani i reci mi sve to polako da te bolje razumem.“

Uzgred, taj kašalj koji sam pomenula prvi put se pojavio još u Haki, veče pred nastavak Puta. To mi je bilo jako čudno, jer se nisam osećala prehlađeno. Ipak, skoro čitave noći sam imala neki suvi kašalj, ali u toku dana ga nisam primetila, mada sam bila svesna svog grla i da se nešto u njemu dešava. Uveče u Aresu sam ponovo kašljala pred spavanje, pa sam se verovatno i zato teško uspavala. Isto se desilo i u Ruesti. Kada sam u Sanguesi već bila kod lekara pitala sam ih šta mi preporučuju. Doktorka mi je poslušala pluća, sve je bilo u redu, ali mi je bilo zanimljivo da nije bila iznenađena. Preporučila mi je par lekova, pa sam i njih nabavila i počela da ih uzimam. Dok sam mirovala u Sanguesi, relativno sam dosta kašljala i onda sam se pitala šta se sve to dešava sa mnom. Plikovi, modri nokti, kašalj... Ništa strašno samo po sebi i u udobnosti svog doma, ali veliki teret na bilo kakvom putu, pogotovo na Putu gde treba da hodam i prelazim duge razdaljine. Neki bi rekli da se čistim (energetski) i možda su u pravu, ali ja nisam ni znala da sam toliko štrokava.

Ma kako sporo, vreme je ipak prolazilo, pa sam u neka doba napustila dom u Sanguesi i otišla na stanicu gde sam uhvatila autobus za Monreal. Kad sam tamo stigla, „društvo“ je već odavno bilo smešteno i baš su čekali da krenu sa večerom. Pitali su me da li sam i ja zainteresovana, što naravno jesam bila, tako da smo uskoro svi ponovo sedeli za stolom i uz puno smeha i priče zajedno jeli.

Ispred mene: 735 km
Iza mene: 132 km

Veče u Monrealu