Španija 2018, 6. deo (Put Sv. Jakova: Monreal – Puente la Reina)

Pre nego što sam uhvatila autobus za Monreal, u Sanguesi sam naučila jednu veoma bitnu lekciju na Putu – vodi računa o svojim stvarima i pre nego što kreneš dalje dobro proveri da nisi nešto zaboravila. Ova lekcija, kao i sve dobre lekcije, važi i u ostatku života. Pošto sam do Monreala išla autobusom, nije bilo potrebno da bilo ko drugi prebacuje moj veliki ranac, već sam ga lepo stavila na leđa, mali ranac napred i tako sam odšetala do autobuske stanice gde sam stigla dosta rano. Spustila sam veliki ranac na zemlju i zajedno sa još ljudi sam krenula da čekam autobus. A onda sam shvatila da mi nešto nedostaje. ... Hm? – Štapovi!!! Jednostavno sam izašla iz doma i nisam ponela svoje štapove. Imala sam još 15 minuta do dolaska autobusa, a dom je par minuta udaljen. Zamolila sam ljude na stanici da obrate pažnju na moj veliki ranac i što sam brže mogla, a nisam mogla baš brzo jer su me prsti na nogama boleli bez obzira na to što sam ih previla i zaštitila debelim slojevima, vratila sam se do doma nadajući se da je domaćica još uvek u njemu.

Kada sam stigla do doma, počela sam da lupam na ulazna vrata, a i otišla do prozora sa strane zgrade gde sam počela da dozivam domaćicu koja je na svu sreću još uvek bila u domu i tako sam relativno lako uspela da rešim problem.

Glavni razlog zašto sam brinula da li će nekoga biti u domu jeste taj da je u stvari tog dana u dom došao samo jedan biciklista, koji je povremeno i izlazio iz doma. Aragonska ruta, tj., deo Puta od prevoja Somport do mesta Puente la Reina gde se trasa spaja sa Francuskom rutom nije puno posećena od strane hodočasnika. Ne znam zašto. Ali, ovo ujedno znači i da je bilo sjajno da sam se preklopila sa desetak drugih hodočasnika. Svakako je bilo zabavno, ali je pre svega bilo bitno da su to sve bili sjajni ljudi.

Dakle, divno smo se družili tokom večere kada sam stigla u Monreal, a uskoro smo otišli i na spavanje. Svi hodočasnici, a bilo je dosta biciklista, bili su smešteni po krevetima na sprat u jednoj spavaonici i bilo je dosta toplo. Ja sam već rekla svom društvu da zbog nogu neću da hodam ni narednu etapu koja je bila veoma duga, 30 km, jer su me prsti i dalje boleli pri svakom koraku (sada sam i ja rešavala probleme sa manjim plikovima onako kako sam videla da rade medicinski tehničari u Sanguesi). Legla sam, a onda je krenuo kašalj koji se čitave noći nije smirio bez obzira na lekove i šta sam pokušavala da preduzmem u toku noći. Koliko mi je bilo neprijatno jer sigurno drugi nisu mogli da spavaju od mene, toliko mi je bilo mučno i zato što ni ja sama gotovo da nisam spavala.

Kada sam ujutru ustala, prvo sam otišla do obližnjeg bara-restorana koji u stvari funkcioniše kao jedna ustanova sa hodočasničkim domom i tamo sam doručkovala, a i raspitala se za red vožnje. Sa osećajem da se jedva vučem, malo sam prošetala po mestu koje je zapravo izuzetno simpatično i deluje veoma slikovito. Takođe sam otišla i do apoteke i kupila lekove za kašalj koje ja poznajem i koji mi ne stvaraju osećaj slabosti i blage vrtoglavice kao ovi koje mi je preporučila lekarka. Ne mogu da se borim sa više problema u istom trenutku na ovako delikatnom putovanju.

Crkva u mestu Monreal

Pošto sam propustila rani jutarnji autobus, morala sam ne samo da čekam čitav dan na sledeći autobus, već i da se do mesta Puente la Reina prebacujem preko Pamplone gde sam menjala autobus. Pamplona je gradić kroz koji prilazi Francuska ruta, ali je mnogo poznatiji po godišnjoj jurnjavi po ulicama sa bikovima. Ja sam od grada videla samo ono što može iz autobusa, a provela sam i skoro sat vremena na autobuskoj stanici. Nije ništa posebno.

Kada sam stigla u Puente la Reina, slučajno sam se srela sa nekoliko ljudi s kojima sam se prethodno već družila na Putu i to je bio veoma srdačan susret. Posle sam ostavila svoje stvari u hotelu, a zatim ponovo našla sa društvom da bismo zajedno večerali.

Crkva Raspeća (Iglesia del Crucifijo) u mestu Puente la Reina

Tada sam saznala i za to da je Put dosta loše obeležen na prethodnoj etapi. Tako se dogodilo da je Anđela krenula stazom koja vodi pogrešnom stranom planine, pa kada je shvatila, uključila je GPS na mobilnom telefonu i sa sve rancem prešla preko planine na pravu stranu. Gabrijel je, kao i ja, na kraju morao da ode kod lekara zbog svojih prstiju i kada smo se sreli on se sav gegao. Pitala sam ga šta će da radi, a on kaže da ide dalje. I tako i tako treba da mu previju prste u sledećem većem mestu. Mada mi je bilo žao da i drugi od mojih su-hodočasnika imaju probleme sa nogama (i Frančesko i Rafael), nekako sam se lakše osećala, da nisam baš jedina svilena.

Sutradan su Anđela, Frančesko i Gabrijel nastavljali dalje da hodaju, a ja sam ostajala u Puente la Reina sa nadom da će mi se kašalj izlečiti.

Za taj dan sam imala sledeće da javim svojim prijateljima:

8. dan: „I Put je samo deo našeg puta“

Već sam prethodnog dana u Sanguesi rešila da autobusom pređem još jednu etapu i to od Monreala do Puente la Reina, veoma bitnog mesta u kojem se spajaju ekstremno popularna Francuska trasa i Aragonska trasa kojom sam ja išla. Taman sam imala i vodič (knjigu) od Puente la Reina, tako da sam smatrala da ću se osećati manje izgubljeno. Osim toga, od ovog mesta Put vodi kroz predele gde su mesta češća i ima znatno više hodočasnika, što znači i da češće ima barova gde može da se sedne i osveži, a ujedno nosi i manje vode (bitno je zbog težine).

Ipak, moram da priznam da sam se na početku pravljenja ovih planova povremeno osećala dosta loše zbog te svoje odluke i gotovo kao prevarant. Pošto ja sebe ipak jako volim i želim da uvek imam najbolje moguće mišljenje o samoj sebi, ovo sa „prevarantom“ se nikako nije uklapalo u to. Kako sam već na Putu, rešila sam da se pretvorim u velikog filosofa i na taj način ublažim čitavu stvar. Dakle ako se i prebacujem autobusom, zbog realno otežavajućih okolnosti kao što su moji jadni prstići na nogama, ipak se krećem Putem i smatram da ga prelazim. Uostalom, to je samo deo mog životnog puta. I tako smo došli do čak dve lekcije u jednom danu po ceni jedne:

Lekcija br. 3: „I Put je samo deo našeg puta“
Lekcija br. 4: „Treba ići napred, ali treba i znati kada da se stane i predahne“

Osim toga, ove noći u Monrealu gotovo da oka sklopila nisam zbog kašlja koji je postajao sve gori, uprkos ibuprofenu i nekom drugom leku za „neproduktivni“ kašalj koji sam po preporuci doktorke pila. Čak sam stekla utisak i da mi je lošije od njih. A kada se spustim u horizontalu, situacija postaje neizdržljiva.

Naravno, svi ostali su otišli u samu zoru, a ja sam se opet zaglavila jer sam imala autobus tek u 15 časova. Tokom ubijanja tih sati, uprkos sjajnom baru-restoranu i veoma ljubaznoj šankerici, vreme je sporo odmicalo. Ja sam povremeno kašljala, ali sam bila i dosta slaba što sam pripisala totalnoj neispavanosti, mada nisam zevala. Čak sam pokušala da dremnem u domu, ali je u ležećem položaju kašalj opet postao užasan i samo me je to sve izmorilo, pa sam ponovo ustala.

Uzgred, nemojte da se bunite ako ja samo pišem o tome kako mi je loše. Tražili ste izveštaje, a ja ne želim da lažem, pa dobijate pregled situacije onako kakva je ona realno. Evo, recimo, šta me je ipak pokretalo. Muve! Naime, dom se u toku dana zatvara (ali je otključan), prvo da se ne bi uvlačila vrućina, a drugo da se ne bi uvlačile muve. Naravno, ove druge ipak nekako uđu. Dok sam sedela unutra, vidim ja da tu i tamo neka muva leti, pa i sleti. Uhvatim ja jedne novine i krenem da ih lovim. Malo sam u početku morala da štelujem tehniku, razdaljinu između smotanih novina i muve, kao i brzinu ruke. Na kraju sam bila sjajna i produktivna (za razliku od kašlja koji je i dalje bio neproduktivan)! Pretpostavljam da bi džainisti svisli, ali ja pripadam hrišćanskoj tradiciji i kod nas je sasvim u redu mlatiti muve novinama, pogotovo ako se time čini usluga hodočasnicima koji će kasnije da dođu, a uz put i ubije vreme.

Međutim, i dalje me je držala slabost i osećaj izmučenosti od tog odvratnog suvog kašlja, sada već osećaja pravog zapaljenja grla i nedovoljno (kvalitetnog) sna. Sedeći u baru u jednom trenutku mi je sinulo šta da radim. Odmah sam rezervisala hotel u mestu Puente la Reina i to dve noći! Jednostavno, ja ovakva teška samoj sebi ne mogu dalje. Ja sam i tako i tako planirala da povremeno radim takve stvari uz put da bih se odmorila i mada mislim da se ovde više odmaram nego što hodam, bilo kakvo dalje mučenje ne dolazi u obzir. Moram da se ZAISTA stabilizujem! Kako sam nešto učinila po tom pitanju, tj., kako sam rezervisala hotel, osećala sam se bolje.

Uzgred, pomislila sam i kako sam odlično savladala sopstvenu lekciju br. 4 (ako ste je već zaboravili, eno je, par pasusa gore).

S druge strane, evo konačno i dobre vesti – prstići su se sredili!!! Toliko sam zadovoljna, jer sam za dva prsta koja se do sada nisu pojavljivali u priči ekstremno uspešno iskopirala pristup medicinskog tehničara i ukombinovala ga sa sitnim vezom koji sam videla kod Frančeska, da sam rešila da po povratku u Beograd organizujem kurs „Kako srediti plikove pre nego što oni srede vas!“ Prijave su u toku!

Ispred mene: 705 km
Iza mene: 162 km

Te noći sam dobro spavala, kašalj je počeo da se smiruje, a naredni dan sam provela veoma mirno idući tek u veoma kratke šetnje. Puente la Reina i nije veliko mesto, pa se lako i brzo može obići. Sam naziv mesta inače znači Kraljičin most i tako se zove po Kraljici Muniadoni koja je u 11. veku sagradila most preko reke Arga koji se zove Puente Romaniko (Puente Románico), što znači Romanički most.

Puente Romaniko

Glavna ulica sa tornjem crkve Sv. Jakova

Imajući u vidu svoje iskustvo u Haki kada sam ujutru malo lutala da bih izašla iz mesta, a i Anđelinu priču da nije videla strelicu u nekom delu posle Monreala, ja sam ujedno odšetala i do kraja Glavne ulice i Romaničkog mosta da bih se pripremila za naredno jutro.

Ovde su postojale table koje su ukazivale na ispravan pravac kretanja, ali se na kraju mosta takođe i jedva nazirala žuta strelica što baš dobro ilustruje koliko je ponekad bitno da dobro gledamo.

Pronađite žutu strelicu na slici

Dan sam uglavnom provela u sobi, a svojim prijateljima sam poslala sledeći tekst:

9. dan: „Pođe, pođe, pa stane“

Ništa nije slučajno i sve je u ovom Univerzumu povezano. Tako i moj sadašnji Put. Do te mere da uočavam više nego jasnu vezu između moje trenutne situacije i naslova knjige čuvenog druga Lenjina „Korak napred, dva korak nazad“, podnaslov: Kriza u našoj partiji. Ali kako se ova moja partija sastoji od jednog člana, sa više funkcija, ovi na vrhu su izdali direktivu da se mora stati i pregrupisati, po principu „Pođe, pođe, pa stane“. Za početak se noćas svo članstvo razbilo od spavanja.

Ali, ovo sa odsustvom slučajnog se pokazalo još juče na samom dolasku u mesto Puente la Reina. Jedino moje žaljenje povezano sa odlukom da se smestim u hotel bilo je da se neću videti sa svojim novim prijateljima-hodočasnicima. Ne samo da oni odsedaju u hodočasničkom domu, već ovde postoje tri doma i nisam bila sigurna u kom su i da li uopšte ima svrhe da ih tražim.

Kada sam izašla iz autobusa, nabacila sam veliki ranac na leđa, mali ranac ispred sebe, uzela štapove i pitala jednog prolaznika gde je Glavna ulica. On mi je rekao i ja taman krenula kada začujem neku uku i buku. Osvrnem se, kad ono, troje od mojih dragih prijatelja sedi u baru na drugoj strani ulice, mašu mi i dozivaju me. Sa velikom radošću, ali i neočekivanom lakoćom, otrčala sam do njih sa sve onih 15 kg tereta na sebi. Slučajno, a?

Posle radosnog pozdravljanja, sela sam i ja sa njima i ispostavilo se da su baš tu došli jer je Rafael (Španac iz Saragose) trebalo da uhvati autobus na obližnjoj stanici, pošto se vraćao kući. Za Beli (Izabel) je Puente la Reina takođe bio kraj pešačenja i ona se narednog dana vraćala u Barselonu. Anđela, a i Frančesko koji nam se uskoro pridružio su nastavljali dalje. Kada smo ispratili Rafaela, razišli smo se, ali i dogovorili da se nađemo kasnije ponovo da bismo zajedno večerali. Tada je sa nama bio i Gabriel (Francuz) koji je takođe nastavljao dalje sa hodočašćem.

I dok se društvo ovog dana razišlo na razne strane, ja sam dobro odmarala i sve radila veoma lagano. Čak sam malo i prošetala po mestu Puente la Reina koje je, ma kako slikovita bilo, ipak najčešće samo usputna stanica na Putu Sv. Jakova.

Posle dobro prospavane noći, postepenog smirivanja kašlja i odmaranja, počela je lagano da se u meni javlja želja da sutra nastavim sa pešačenjem. Telo je suzdržano po tom pitanju, ali glava i duša bi da idu dalje.

Ispred mene: 705 km
Iza mene: 162 km