Rano ujutru sam krenula iz Puente la Reina i čim sam prešla most morala sam da se osvrnem i pogledam ga još jednom. Sve je bilo mirno i tiho što se i može očekivati u zoru.
Puente Romaniko u mestu Puente la Reina
Vrlo brzo je postalo više nego očigledno da tim delom ide značajno popularnija Francuska ruta, pošto sam se mimoilazila sa mnogo više ljudi nego na Aragonskoj ruti gde lako može da se desi, čak i u sred letnje sezone (jun), da čitav dan nikoga ne sretnete.
Sunce još nije ni izašlo, a ja sam uskoro već uveliko bila van naseljenih mesta, mada ne i van civilizacije. Polja su bila lepo obrađena, a počeli su da se pojavljuju i vinogradi.
Sunce se sprema da izađe
Nepunih 5 km od Puente la Reina već se prolazi kroz prvo mesto, Manjeru, što je delovalo neobično posle iskustva duž Aragonske rute gde su naselja mnogo ređe raspoređena ili Put ne prolazi kroz sve njih, ali ovako rano ipak još nisu radili barovi. S druge strane, nema ni previše smisla da se čovek zaustavlja baš u svakom mestu, jer se onda nikada neće stići do odredišta, tj., do Santjaga. U stvari, i to može da bude sasvim dobra ideja, ali to nije bilo ono što sam ja želela ovom prilikom.
Put kroz autonomnu zajednicu Navare posle mesta Manjeru
Ka zapadu se na nebu videlo dosta oblaka, ali je zato sa istočne strane sunce počelo da se probija.
Put kojim sam već prošla
Još par kilometara dalje i ugledala sam mesto Sirauki na vrhu brežuljka. Put je vodio i kroz ovo mesto.
Približavam se mestu Sirauki
Naravno, kad kažem da staza vodi preko brežuljka, to znači i da se penjete, a i da se posle spuštate, a to uopšte ne prija za već bolne noge. Kada se napusti Sirauki, Put vodi preko starog rimskog mosta. Već sam pominjala Rimljane i njihove puteve. Ti putevi su podrazumevali i da postoji dosta kamenih mostova i veliki broj njih je preživeo do današnjih dana, naravno uz određena održavanja.
Rimski most u blizini mesta Sirauki
U međuvremenu je sunce već rasteralo oblake, preuzelo primat na nebu i trebalo je samo da se ide napred.
Predeli posle mesta Sirauki
Onda sam prešla deonicu od skoro 6 km do mesta Lorka gde sam iskoristila prisustvo česme da bih napunila svoju čuturicu i tako obnovila zalihe vode. Tu se ponovo potvrdilo da čak i kasnije u toku pre podneva, manja mesta kroz koja se prolazi deluju prilično pusto.
Lorka
Dok sam hodala dalje, uživala sam u lepoti predela oko sebe, ali sam istovremeno počela da osećam i gotovo konstantan bol na dnu leve cevanice, kod gležnja. Prvo sam ga osećala sa strane i tada sam mislila da me možda gojzerica tu udara (mada nije), ali se onda bol prebacio na prednji deo noge.
Lepi predeli između Lorke i Viljatuerte
Zato, kada sam stigla u mesto Viljatuerta, prvo što sam uradila bilo je da svratim u apoteku gde sam dokupila flastere i sterilnu gazu za prste i plikove, ali sam takođe pitala i da li imaju nešto što može da se stavi na bolnu nogu i objasnila im gde osećam bol. Preporučili (prodali) su mi nešto za šta se posle ispostavilo da uopšte nije za tu vrstu bola koju sam osećala. Nema veze. Moraju valjda i farmaceuti da žive od nečega.
Na izlazu iz Viljatuerte, prolazi se pored Crkve Uspenja (Iglesia de la Asunción) i tu mi je prijalo da na kratko svratim i odmorim se u hladovini koja je postojala u dvorištu.
Crkva Uspenja
Do Estelje, sledećeg mesta, trebalo je preći još samo manje od 4 km, ali se meni činilo kao da nema kraja hodanju. Bez obzira na vodu koju sam pila uz put, osećala sam se dehidrirano. Uz put sam prošla u blizini Kapele San Migel (Ermita San Miguel) sagrađene krajem 10. veka, ali nije bilo nikakve šanse da skrećem sa puta i idem da je vidim iz blizine.
Kapela San Migel
Posle prijatno svežeg jutra, temperatura se podizala, a i umor takođe. Dovoljno da kada sam stigla u Estelju bila sam zrela da negde sednem i odmorim se. Čak sam i ušla u jedan kafe, ali je u njemu već sedela jedna bučna grupa, a ja sam shvatila da posle onog mira koji sam imala hodajući Putem do tog trenutka i uz umor koji sam osećala, nisam bila spremna da budem izložena uci i buci. Zato sam se pokupila i nastavila lagano dalje, svrativši na osvežvajuće piće na izlasku iz Estelje.
Kupači na reci Ega koja protiče kroz Estelju
Ipak, bilo mi je jasno da prolazim kroz veoma lepo mesto i neke od građevina pored Puta su bile impresivne. Jedna od njih je i Crkva Svetog groba koja je započeta u drugoj polovini 12. veka, pa je i građena u romaničkom stilu, ali je kasnije imala dograđivanja, pa se tako i danas lepo vidi impresivni gotički portal iz prve polovine 14. veka.
Crkva Svetog groba
Crkva Svetog groba, gotički portal
Na žalost, zbog mog stanja, nisam zaista bila spremna da bilo šta još i obilazim, već sam samo išla dalje.
Ulica u Estelji kojom ide Put; hodočasnici čekaju da se opštinski hodočasnički dom otvori
Duž čitavog Puta Sv. Jakova, jedan od najpoznatijih i najčešće viđenih simbola Puta jeste školjka. Ne bilo koja. Uvreženo je da se priča da je to ona za koju je kod nas uobičajen hrvatski naziv – jakobova kapica (trebalo bi „jakovljeva“), a na latinskom se zove Pecten jacobaeus i vidi se da joj je i taj naučni naziv dat po svecu. Ovo je greška, jer Pecten jacobaeus živi samo u Mediteranu, a srodna vrsta školjke koja živi u Atlantiku, pa je samim tim i kvalifikovana da zapravo bude pravi simbol Puta koji se završava u Galiciji, na obali Atlantika, jeste Pecten maximus. Valjda bi dobar naziv na našem jeziku bio „velika kapica“. Ja se ovde ne pravim mnogo pametna, već sam za ovo saznala od čoveka koji je doktorirao na tu temu.
Postoji više legendi i priča zašto baš školjka i zašto baš ova, ali se meni najviše sviđa ona koja kaže da se u Santjago ulivaju različite trase Puta kao što se lepezasti deo školjke spaja u jednoj tački. Duž Puta, veoma često se viđaju metalni odlivci u obliku ove školjke koji su fiksirani po trotoarima. Ovde u Estelji, naišla sam na simbol Puta koji je krasio metalne stubiće koji odvajaju deo ulice za pešake.
Svuda duž Puta nailazi se na jedan od njegovih simbola – jakobova kapica
Mada se standardna etapa Puta u ovom delu i završava u Estelji, ja sam već ranije planirala da produžim još skoro 2 km i noć provedem u hodočasničkom domu u mestu Ajegi, koje je sledeće naselje na Putu, a zapravo se nadovezuje na Estelju. Popela sam se uzbrdo gde se mesto i nalazi i bila impresionirana opštinskim hodočasničkim domom koji verujem van sezone služi za pripremu sportista, pošto je obuhvatao i sportsku salu. Tu je cena noćenja uključivala i posteljinu za jednokratnu upotrebu.
Generalno gledano, dosta ljudi nosi svoje vreće za spavanje, ali je takođe moguće i u svakom domu iznajmiti posteljinu koja se sastoji od jastučnice i dušečnog čaršafa. Ovde je, međutim, svako dobio posteljinu od tanke nazovi tkanine (kao presovana tanko razvučena vata), koja je uključivala i čaršav za pokrivanje (to se retko dobija). Naravno, na svim krevetima se nalazi dušek i jastuk, a najčešće, mada ne uvek, postoje i ćebad ili prekrivači. Ako nisu već sklopljeni na samom krevetu, onda su u nekom od ormara koji postoje po sobama.
U hodočasničkom domu u Ajegiju sam se sasvim fino, mada veoma sporo, oporavila posle tuširanja i obroka koji sam smazala u baru-restoranu koji se nalazi u okviru doma. Uglavnom sam mirovala to popodne i mada je Estelja bila vrlo blizu, ipak sam želela da se što više odmaram zbog nastavka pešačenja narednog dana. Ovo ipak nije bilo moje uobičajeno putovanje gde volim da po čitav dan obilazim.
Ovog dana sam na društvenim mrežama imala da kažem sledeće:
10. dan: „Magični broj 3“
Jutros sam ustala čila i vedra, koliko je to moguće u 5:30. Malo sam se zadržala umotavajući i amortizujući svoje prstiće i krenula u 6:10. Posle Aragonske trase, Put dalje na zapad od Puente la Reina je bio kao da ste sa Prokletija došli u Vojvodinu. Doduše, na Frušku goru.
Nekako sam ovo doživela kao treći početak. Prvi je bio u Somportu, tada sam bila jako uzbuđena, pa i uplašena, ali i rešena. Drugi je bio u Haki, posle gadnog iskustva sa 20 kg tereta, ali i prvim problemima sa nogama, ipak smatrala sam da je dovoljno da sam se ratosiljala viška prtljaga i velikog ranca. Ne baš. Sada, treći početak doživljavam kao žena sa velikim iskustvom, svesna izazova, ali i sa nadom da mi se telo već dovoljno prilagodilo situaciji i naviklo da ga mučim. Bilo mi je fascinantno da me prsti po prvi put u skoro 10 dana nisu boleli. Ni peta. Ni onaj veliki plik, ni jedan manji koji se napravio ispod velikog. Čak mi se u jednom trenutku dok sam krupnim koracima grabila napred spontano pojavio osmeh na licu. Češće sam stajala i da bih fotografisala. Sve je upućivalo na stabilizaciju situacije. Da li?
Već ste navikli na mene kao Jeremiju, pa da ne promenim karakter baš naglo. Dakle, levi gležanj spolja me je povremeno mučio od samog početka. Ja imam veoma delikatne i tanke gležnjeve (!!!), tako da sve od obuće što ide preko njih zna da mi povremeno pravi probleme. Tako i stare, razgažene gojzerice. Ali, mada su u početku u stvari oba gležnja bila blago naduvena, uz malo masaže i odmora sve se smirilo. Do danas. Prvo je levi gležanj krenuo da boli sa strane, kod one kosti, a onda je prestao da boli sa strane, pa je sve prešlo na prednju stranu. Hm??? Niti su mi gojzerice bile zategnuge, a nisu bile ni labave. Bile su baš kako treba.
Sa ovim intenzivnim osećajem neprijatnosti, idući prema današnjem odredištu, razmišljala sam o magičnom broju 3. Često vas ljudi na Putu pitaju koji vam je ovo put. Naime, puno njih dolazi i hoda ovde više puta, nekada čitavu deonicu, ili različitu trasu, ili samo deo Puta. Čak je i mladoj Anđeli (23 godine) ovo drugi put. Ja sam za sada govorila kako mi je prvi put. Zbog toga sam se osećala po malo i neprijatno, kao da opet mi Srbi zaostajemo za razvijenim svetom. Rešila sam da od sada ovo bude moj treći put – prvi put, poslednji put i jedini put! Mislim da je to u redu. Ima puno drugih puteva koje treba proći. Ali, za sada sam tu i ima da uživam, makar mi na nos izašlo. Kako je lagano krenulo da se penje po telu, tako će još i da bude na kraju.
Ispred mene: 680 km
Iza mene: 187 km
Kada sam se rano narednog jutra spustila do dela gde je recepcija, par hodočasnika je već bilo spremno da krene. Pitala sam ih gde tu u prizemlju mogu da napunim vodu, a jedna žena mi je rekla da kod obližnjeg Manastira Iraće postoji fontana sa vodom. Poslušala sam je i rešila da svoju čuturu napunim tamo.
Krenula sam ulicama Ajegija i pred sobom gledala u pun mesec koji se spremao da zađe na zapadu kako se sunce pojavljivalo na istoku. U jednom delu Put prelazi preko ulice i na takvim mestima redovno postoje posebne table koje vozačima skreću pažnju na to da treba da vode računa jer dosta pešaka-hodočasnika tu prelazi ulicu.
Pun mesec u Ajegiju
U ovom delu može da se ide malo zaobilazno, a ipak Putem, da bi se prošlo pored nedalekog Manastira Iraće gde postoji fontana sa vodom, ali se pre samog manastira na Putu nalazi i veoma zanimljiva jedna druga fontana – Fontana Iraće. U pitanju je fontana sa vinom. Neki lokalni proizvođač vina je želeo da počasti umorne hodočasnike i tako je postavio tu fontanu gde čovek može da se okrepi sa malo vina. Nije baš da lipti vino, više po malo curka kada se odvrne slavina, ali je ipak bilo lepo probati dva malena gutljaja. U pitanju je ipak simbolika, a ne prilika da se čovek opije. S druge strane, kasnije, sa vrućinom i umorom, svakako nije baš dobro nalivati se vinom.
Fontana sa vinom
Tu postoji i tabla koja kaže: „Hodočasniče! Ako želiš da stigneš u Santjago pun snage i vitalnosti, popi malo ovog odličnog vina i nazdravi za Sreću.“
Fontana sa vinom
Odatle se Put lagano penje i posle izvesnog vremena sam mogla da se osvrnem i uživam u pogledu na nebo na kojem je sunce krenulo da se penje iza oblaka koji su se videli na istoku.
Jutro posle napuštanja Ajegija
Ubrzo sam naišla na mesto gde se odvajaju dva pravca kretanja. Oba pripadaju Putu i vode na kraju do istog mesta, ali drugim stazama. Ja sam se odlučila za onu verziju koju su mi prethodno veče preporučile dve Engleskinje. Naime, one su mi tada rekle da ta verzija dosta vodi kroz šumu, pa može da bude znatno prijatnije, pogotovo kada odmakne dan i kada je vruće. S druge strane, ta varijanta vodi kroz samo jedno naseljeno mesto, za razliku od druge koja vodi kroz tri, pa je samim tim na ovoj drugoj moguće napraviti pauzu na više mesta. Ipak, putokaz je pokazivao da je pravac kroz šumu 1 km kraći, tako da sam se lako odlučila na koju ću stranu.
Ulaz u mračnu šumu – prati se žuta strelica
Mada sam se na početku ovog jutra osećala po malo zarđalo, hodajući finom stazom koja vodi kroz ovu šumu uzbrdo uskoro sam izbila na uzvišenje odakle se pružao divan pogled, a ja sam lagano počela da se otkravljujem i opuštam uživajući u prizorima oko sebe.
Na putu ka mestu Lukin
Na putu ka mestu Lukin
Tog dana sam promenila cipele – gojzerice sam u velikom rancu poslala dalje, a ja sam bila u patikama za hodanje po prirodi. Osećala sam se dobro, tako da sam čak i pevušila, a kada sam naišla na veliko stado ovaca koje su išle ispred mene, nisam odolela, a da ne otpevam čuvenu pesmu: „Čoban tera ovčice!“
Tu sam usporila i pustila da ovce idu ispred mene, ali je u jednom trenutku čobanin uz pomoć pasa zaustavio stado i ja sam mogla da prođem ispred njih.
Stado ovaca predvođeno čobaninom i psima
Uskoro sam videla mesto Viljamajor de Monhardin sa druge strane autoputa, ali je mene Put doveo do mesta Lukin gde sam svratila u bar i popila sveže ceđeni sok od pomorandže, ali i napunila čuturu sa vodom.
Viljamajor de Monhardin ispod šumom pokrivenog brda