Uganda 2024, 1. deo (Masindi)

Većina ljudi na ovoj planeti ne dobije nijednu priliku ili mogućnost da ode u sub-saharsku Afriku i tamo poseti neka lepa i zanimljiva mesta. Meni se posrećilo da sam zbog posla išla ponovo u Ugandu polovinom 2024. godine i mada sam uglavnom videla ista mesta kao i 2023. godine, sve vreme boravka sam imala neverovatno jak osećaj zahvalnosti višim silama, a taj osećaj traje i dan danas. Ponovo imam utisak kao da sam u nekom svom prošlom životu živela ovde i da zbog toga osećam tako jake pozitivne emocije prema ovoj divnoj zemlji u sred Afrike i njenim ljudima.

Mapa koja sledi pokazuje u kojim mestima sam duže ili kraće boravila ovom prilikom, a to su ujedno i mesta u kojima sam snimala svoje fotografije.

Sve je, naravno, krenulo od međunarodnog aerodroma u Entebeu gde su nas naši domaćini sačekali, a zatim i prebacili do Masindija.

Ipak, zbog nekih poslova u Kampali, morali smo malo i da se tu zadržimo, a to je obuhvatalo i osveženje uz kafu i sveže ceđeni sok od manga i pasionke (u mom slučaju). Posle dugog avionskog leta, najbolje je krenuti sa poznatim i voljenim ukusima.

Osveženje u Kampali

Osim toga, Uganda je poznata po svojoj proizvodnji kafe (to je njihov proizvod koji se najviše izvozi). Posebno je zanimljivo da je Uganda jedna od retkih zemalja na svetu koja ima svoju autohtonu vrstu kafe koja u svojoj divljoj formi raste oko jezera Viktorija. U pitanju je kafa robusta (Coffea canephora var. robusta ili jednostavno Coffea robusta) koja se danas gaji širom sveta i koja čini oko 40% svetske proizvodnje kafe.

Posle ove fine i osvežavajuće pauze, kao i nakon što smo završili šta smo imali u Kampali, krenuli smo ka severu. Prvo smo, naravno, vozili kroz grad, a posle nekog vremena nas je put vodio kroz zelena područja u kojima su tek tu i tamo mogla da se vide ljudska naselja.

Uganda ima preko 49 miliona stanovnika, a u glavnom gradu Kampali živi oko 1,7 miliona ljudi, s tim da šire područje Kampale naseljava skoro 7 miliona stanovnika. To sve znači da u Kampali mogu da se vide i savremene zgrade, ali i uboge udžerice.

Kampala, detalj

Kao što sam rekla, u nekom trenutku je pored puta počelo da biva mnogo zelenije.

Prizori pored puta

Ipak, glavni doživljaj je bio kada nas je put proveo kroz oblast Luvero i istoimeni grad. Naime, ovo područje je poznato po poljoprivrednoj proizvodnji, posebno po ananasima koji se ovde gaje, a koji su sada bili na vrhuncu sezone. U neposrednoj blizini lokalne pijace i pored puta mogli su da se vide poređani brojni sočni plodovi, a trgovina je bila u jeku. Neki su tu kupovali ananase da iz voze dalje, neki su isporučivali novu količinu ovog divnog voća, a neki (poput nas) su jednostavno jeli ananase koje su ljubazni prodavci i njihovi saradnici čistili na licu mesta.

Ananasi pored puta

Pošto je ovo jedno poznato mesto na glavnom putu koji vodi severno od Kampale, tu takođe na kratko staju i lokalni autobusi, a to je savršena prilika za predah, trgovinu i osvežavanje – bilo voćem, osvežavajućim napicima ili pilećim mesom na „ražnjićima“.

Pauza pored glavnog puta

Mi smo se na kratko zaustavili na još jednom mestu, a tu se nekako našla i jedna žena koja je prodavala med. Ja sam tek stigla u Ugandu, tako da me nikakva kupovina nije zanimala, ali sam bila toliko oduševljena činjenicom da sam ponovo ovde da sam želela da snimim sve na šta sam naišla, pa tako i ovu ženu. Ona je bila pravi trgovac – u zamenu za poziranje, morala sam da kupim jedno pakovanje meda. Ni najmanje nisam zažalila.

Cena poziranja – jedno pakovanje meda

U Masindiju su nas dočekali neki članovi tima koji su već ranije stigli, a za početak sam bila oduševljena voćem koje smo imali posle ručka.

Voće u Masindiju

Na prethodnoj slici, dole levo, mogu da se vide dve verzije pasijonke (ili marakuje). Tamnije su plodovi vrste Passiflora edulis i njih sam već puno puta jela (i obožavam ih). Svetlije zelene su plodovi vrste koja se naziva i slatki kalabaš, a to je vrsta Passiflora maliformis koju nikada ranije nisam probala. Ona je manje kiselkasta, ali ima izuzetno tvrdu koru (ljusku) za koju je potrebno ili da se vešto koristi nož ili da se razbije čekićem ili kamenom. Mene su domaćini naučili kako otvara pomoću noža i odakle treba krenuti. Sve je u tehnici!

Inače, za ovu voćku se koriste dva naziva – pasijonka i marakuja. Ima smisla koristiti oba. Marakuja je jednostavno portugalski ili španski naziv za pasijonku, a potiče iz klasičnog jezika Tupi koji su koristili starosedeoci Brazila, pošto pasijonka/marakuja potiče iz Južne Amerike.

S druge strane, latinski naziv za biljku Passiflora dali su još početkom XVIII veka misionari u Brazilu u okviru svog preobraćivanja lokalnog stanovništva u Hrišćanstvo. Naime, cvet ove biljke ima neke delove koji mogu da asociraju na raspeće Hrista, tj, njegovo stradanje, a za Stradanje Hristovo se takođe koriste i reči „muka“, „patnja“ i „pasija“, tj, „passion“ na engleskom ili „passio“ na latinskom.

Osim što nas je dočekalo voće posle ručka, nas su drage kolege takođe obradovali i dobrim roštiljem za večeru. A gde je ukusno meso, tu je i sjajno pivo. Kao i obično – lokalno.

Priprema večere u Masindiju

Lokalno pivo

Bila sam prilično umorna, tako da sam dobro napunjenog stomaka i uz popijeno hladno pivo, vrlo brzo otišla na spavanje.

Naravno, ja sam ovde došla da bih radila, ali sam svoje slobodno vreme intenzivno posvetila fotografisanju – ptica. Naime, one su me skoro svako jutro budile, a i mogla sam da ih vidim u neverovatnom broju. Prvo sam pomislila da će biti manje vrsta nego što sam snimila prethodne jeseni, pošto mi je logika bila da su se neke, koje su zimovale u Africi, vratile u Evropu u kojoj je uveliko bilo leto. A, ne! Biodiverzitet u Ugandi, u ovom slučaju u okviru ptičjeg sveta, bio je nesmanjeno bogat. Ponovo sam uspela da vidim neke „stare“ vrste, ali sam takođe snimila i neke nove.

Moja galerija snimaka ptica u Masindiju kreće od nacionalne ptice Ugande – sivog krunastog ždrala (Balearica regulorum). Videla sam je samo jednom i to u letu, a jako sam zadovoljna da sam uspela i da je snimim.

Sivi krunasti ždral

Tu su, naravno, bile i druge ptice.

Afrička šarena vrana (Corvus albus)

Afrički bulbul (Pycnonotus barbatus)

Afrički drozd (Turdus pelios)

Jastreb gušteraš (Kaupifalco monogrammicus)

Crvenooka gugutka (Streptopelia semitorquata)

Crveni zubati barbet (Lybius bidentatus)

Istočni turako bananaš (Crinifer zonurus)

Čaplja batoglavka (Scopus umbretta)

Crnoglava čaplja (Ardea melanocephala)

Afrička plava muharica (Elminia longicauda)

Crna lunja (Milvus migrans)

Kada sam već kod grabljivica, često sam na nebu videla veće crne ptice, a bilo mi je jasno da su i to grabljivice samo nisam mogla da razaznam šta je u pitanju. Kada sam se vratila kući naučila sam. Jedno je bio Valbergov orao (Hieraaetus wahlbergi), a drugo lešinar smežurastog lica (Torgos trachelitots).

Valbergov orao

Lešinar smežurastog lica

Takođe sam ih snimila i dok su zajedno leteli po nebu.

Lešinar smežurastog lica i Valbergov orao

Jedna od meni najsimpatičnijih ptica je sasvim druge vrste, veličine i boja. U pitanju je ljupka leptirasta zeba (Uraeginthus bengalus). Zato evo par slika na kojima se ova ljupka ptičica lepo vidi.

Leptirasta zeba

Bilo je naravno i drugih malenih ptica.

Severna crna muharica (Melaenornis edolioides)

Smeđoboka grmušarka (Prinia subflava)

Crnokrili biskup (Euplectes hordeaceus)

Bronzana sunčica (Nectarinia kilimensis)

Bakarna sunčica (Cinnyris cupreus)

Obična crvenogruda sunčica (Chalcomitra senegalensis)

Maskirana pliska (Motacilla aguimp)

A bilo je i raznih ptica svih veličina i oblika.

Mejerov papagaj (Poicephalus meyeri)

Afrički zeleni golub (Treron calvus)

Afrička šupljokljuna roda (Anastomus lamelligerus)

Mozambički kanarinac (Crithagra mozambica)

Narandžastoglavi agapornis (Agapornis pullarius)

Pirgavi koli (Colius striatus)

Pjapjak (Ptilostomus afer)

Pjapjakovi su često ujutru sletali oko kuće u kojoj sam spavala i mada me nisu ozbiljno budili, njihovi krici su prilično prodorni.

Ripelov čvorak (Lamprotornis purpuroptera)

Sivoglavi vrabac (Passer griseus)

Sjajna svrakica (Spermestes bicolor)

Smeđa brbljuša (Turdoides plebejus)

Ponovo sam viđala i predstavnike raznih vrsta tkalja, ali kod njih nisam ulazila u detalje.

Tkalja

Na nebu sam povremeno viđala i neke laste, ali mada su bile srazmerno brojne, bile su brze, ali i daleko od mene, tako da mi je bilo teško da ih snimim, a i kasnije identifikujem.

Neka vrsta laste

Ali sam zato i videla, i snimila, i identifikovala dve vrste vodomara. To su prugasti vodomar (Halcyon chelicuti) i senegalski šumski vodomar ili samo šumski vodomar (Halcyon senegalensis).

Posebno mi je šumski vodomar bio simpatičan, a bila sam oduševljena kada sam uočila gde mu je bilo omiljeno mesto da sleti sa plenom u kljunu. Bilo je tu – SVEGA!!!

Prugasti vodomar

Šumski vodomar

Njega sam snimila i na jednoj žici dok je pevao. Mora da je već bio sasvim sit.

Osim divnih ptica, u svom okruženju sam uspela da vidim (i snimim) i neke druge, meni zanimljive životinje. Na primer, jednog skakavca iz roda Acrida, ali i afričku bogomoljku (Sphodromantis gastrica).

Skakavac iz roda Acrida

Afrička bogomoljka

A videla sam i snimila i par letećih insekata koji su na kratko stali da bi mi pozirali. Bili su to jedan vilinski konjic (Orthetrum hintzi) i jedan leptir - Hypolimnas misippus. Posebno su mi leptiri bili teški za fotografisanje; videla sam dosta njih, i neki su delovali veoma slikovito, ali su jednostavno leteli naokolo, bez zaustavljanja, i nije bilo šanse da ih snimim. Zato mi je posebno drago da sam uspela da uslikam barem jednog.

Orthetrum hintzi

Hypolimnas misippus

Jako mi je bilo zanimljivo i kada sam videla i snimila termite sa krilima! Naime, odrasle reproduktivne jedinke termita imaju krila i one postaju aktivne tokom kišne sezone. Uzgred, veoma se koriste u ljudskoj ishrani pošto imaju dosta masnoća i proteina. Ja ih nisam probala, a i nisam sigurna da to želim. Snimila sam ih i u oktobru, a i sada u toku evropskog leta, i zanimljivo je da sam ih u oba slučaja videla u velikom broju ujutru, nakon noći kada je padala kiša. Tom prilikom je bilo sasvim jasno da su im krila u nekom trenutku otpadala, a da su jedinke posle toga nekuda otišle peške.

Leteći termiti posle kišne noći

Videla sam i snimila i nešto veće životinje, poput živopisnog guštera agama duginih boja (Agama agama). On je istinski toliko lep i zanimljiv da nisam mogla da se odlučim koju fotografiju da objavim, pa sam postavila čak tri!

Gušter agama duginih boja

U više navrata sam videla i manje majmune u okolini mesta gde sam živela, ali na velikoj udaljenosti i oni su brzo odlazili, tako da nisam ni pokušavala da ih snimim. Ali su mi se zato jednog dana ukrstili putevi sa stadom goveda rase ankol koja se gaji u središnjoj Africi. Posebno su impresivni primerci sa ogromnim rogovima.

Goveda rase ankol

Naravno, osim životinjama, bavila sam se i nekim biljkama; one su makar bile lakše za fotografisanje. Tako sam snimila i jedno divno tikovo drvo (Tectona grandis). Drvna građa koja se dobija od njega smatra se najkvalitetnijom na svetu. Ovo konkretno drvo, na svu sreću, raste slobodno i bez ikakve brige na svetu.

Tikovo drvo

Snimila sam takođe još jedno drvo, a to je džekfrut (Artocarpus heterophyllus) koji može da naraste do sasvim pristojne visine (od 9 do 21 m).

Drvo džekfruta

Ono što je posebno zanimljivo jeste da njegovi plodovi predstavljaju najveće voće na svetu jer mogu da narastu do dužine od 90 cm i prečnika od 50 cm, dok težina može da im bude i do 55 kg. Sve, naravno, kreće od mnogo manje veličine kao što se vidi na sledećoj fotografiji.

Mladi plodovi džekfruta

Na slici drveta džekfruta mogu u krošnji da se vide već sasvim lepi i veliki plodovi, a evo ih i kako sam ih videla sa zemlje.

Plodovi džekfruta

Jedan od mojih prijatelj iz Ugande, Erikson, popeo se na drvo dok sam ja stajala na zemlji. On je tamo u krošnji odsekao jedan plod koji je poleteo na dole, a ja sam hitro ispružila ruke i uhvatila ga u letu. Nije to bila mala stvar – plod je sigurno imao preko 10 kg, a ja sam na kraju bila jako ponosna. Ipak, bilo je potrebno da se plod prvo okrene naopačke i tako ostavi dan-dva. Naime, nakon odsecanja, iz ogromnog ploda kreće da curi mlečno bela sluz koja je izuzetno lepljiva. Zato se plod okrene tako da je mesto gde je odsečen od peteljke okrenuto na dole.

Posle još par dana koliko je bilo potrebno da plod u potpunosti sazre, mogli smo svi zajedno da ga jedemo. Ali, bilo je potrebno da nam ga prvo neko ko se u to razume raseče. Bila je to Debra.

Sveže prepolovljen plod džekfruta

I dalje je između jestivog mesa postojala lepljiva sluz, ali to se rešavalo zahvaljujući jestivom ulju kojim je dobro namazati ruke.

Priprema džekfrut za jelo

Ja sam se bez obzira na to poprilično ulepila, ali sam ipak i naučila kako da tu lepljivu masu na kraju skinem sa prstiju. A što se voća tiče, ono mi je bilo veoma ukusno, pogotovo što sam i sama bila uključena u njegovu berbu.

Jedna od mojih omiljenih tropskih voćki je mango, ali u vreme kada sam sada bila u Ugandi već je prošla glavna sezona. Plodovi manga su mogli da se kupe na pijaci, ali je uglavnom bilo potrebno da još malo stoje da bi u potpunosti sazreli. Ipak, jednog dana je još jedan od mojih ugandskih prijatelja, Vikrif, podigao sa zemlje jedan maleni plod manga koji je upravo otpao sa obližnjeg drveta i dao mi ga. Mada malen po veličini, on je bio u potpunosti zreo i na kraju sam uživala u njegovom divnom ukusu.

Mini mango

Pošto moji ugandski prijatelji znaju da volim voće (i ptice), jedan dan su doneli i voće za koje nikada ranije nisam čula. U pitanju je džamun ili malabarska šljiva (Syzygium cumini).

Džamun

Ja sam odmah zagrizla jedan mali plod, pa sam ga tako prepolovila, prošavši zubima kroz semenku koja nije previše tvrda, ali je zato jako gorka, a ima i divnu zelenu boju.

Džamun

Onda su mi objasnili da se jede samo meso oko semenke i to je bilo mnogo ukusnije i slađe iskustvo.

Džamun

Kad već pominjem plodove koji se mogu jesti, a koji su mi bili apsolutno nepoznati, da kažem i da sam jednog dana visoko u krošnji drveta videla jedan veliki plod koji je visio, kao da je lampion.

Nepoznati plod

Pitala sam svoje ugandske prijatelje koje je to drvo u pitanju, a onda su mi oni objasnili da plod ne pripada drvetu, već lijani koja raste uz to drvo.

Lijana i drvo

Bio je problem da mi kažu kako se zove pošto ta lijana ima razne nazive na različitim jezicima koji se govore u Ugandi, a moji domaćini nisu znali tačan naziv na engleskom. I ja sam se po povratku kući malo pomučila, ali sam na kraju ipak otkrila o čemu se radi. U pitanju je biljka koja bi na srpskom mogla da se zove orah-ostriga, ali je latinski naziv svakako Telfairia pedata. Razlog za ovako slikovit naziv je taj da se u onom plodu koji sam prvo uočila nalaze brojne semenke u kojima se nalazi orašasto jezgro koje može da se jede. Što se tiče same lijane, ona može da naraste do dužine od oko 30 m.

Ponovo je Erikson bio taj koji je rekao da će mi narednog dana doneti te orahe i tada mi je pokazao kako se skidaju vlakna sa oraha, lomljenje je bilo jednostavno, a na kraju je važno i da se nekakva zelena opna oguli sa samog jezgra. Ono je imalo ukus sličan brazilskom orahu, samo je pljosnato poput školjke (otud i naziv voćke), gotovo kao novčić prečnika 3-4 cm.

Ja sam bila toliko očarana čitavim postupkom da sam se setila da treba da to slikam tek nakon što sam pojela orah. Zato sam slikala samo dva cela oraha za koje mi je Erikson rekao da su „muško“ i „žensko“ i da moraju zajedno da se sade, jedan do drugog.

Orah-ostriga

I konačno, snimila sam i jednu biljku ljupkog cveta koju ranije nisam videla. Ona se zove kineska ljubičica (Asystasia gangetica), podvrsta A. g. micrantha za koju se smatra da i potiče iz Afrike. Ovo je jedna važna biljka jer je vole pčele, leptiri i drugi insekti, a takođe se u nekim delovima jede lišće dok se sama biljka koristi u tradicionalnoj afričkoj medicini.

Kineska ljubičica

Menu