Uganda 2024, 3. deo (NP Merčison fols)

Reka Viktorijin Nil deli Nacionalni Park Merčison fols otprilike na pola, na severni i južni deo. O Viktorijinom Nilu sam već nešto pisala u putopisu o Ugandi iz 2023. godine, pa ne želim da sve to ponavljam. Koga zanima, može da pogleda ranije priče iz Ugande (videti: https://www.svudapodji.com/uganda-2/).

U svakom slučaju, nakon što smo se provezli kroz južni deo nacionalnog parka, stigli smo u blizinu Viktorijinog Nila gde smo svratili u jedan turistički kamp gde postoji i restoran da bi se dogovorili oko ručka, a za sada smo napravili kratku pauzu za osveženje i slikanje.

Restoran u okviru turističkog kampa

Meni je bilo zanimljivo da snimim neke delove kampa, sa nadom da ću možda ovde jednog dana doći i privatno sa svojim prijateljima ptičarima. Kao što može da se vidi na sledećim fotografijama, ovde mogu da svrate i ljudi koji imaju svoj prevoz i smeštaj, ali i oni koji imaju samo prevoz.

Turistički kamp u NP Merčison fols, detalj

U okviru turističkog kampa postoji i jedan plato na kojem sam se slikala i 2023. godine, a sada sam ga samo slikala bez ljudi, kao podsetnik da ovde mogu uveče da se organizuju i lepa druženja, a sa sve Viktorijinim Nilom u daljini.

Turistički kamp u NP Merčison fols, detalj

Naravno, slikala sam i neke ptice koje sam uočila. Jedno je bila ljupka crnoglava tkalja (Ploceus melanocephalus), a drugo par hadada ibisa (Bostrychia hagedash) koji su stajali na vrhu jedne grane.

Crnoglava tkalja

Hadada ibisi

Posle ovoga smo bili spremni da nastavimo, a to je značilo prelazak mostom koji vodi preko Viktorijinog Nila.

Viktorijin Nil

Odmah po prelasku mosta uočila sam manje krdo afričkih slonova i oduševila se. Kada sam ovde bila prethodne godine, slonovi su mi izmicali i videla sam samo vrh leđa od par slonova negde u daljini pošto su bili prikriveni vegetacijom.

Krdo slonova koje sam videla sa mosta

Sada je situacija bila sasvim drugačija i praktično smo sa puta koji se nalazi na nasipu iznad ovog dela parka mogli lepo da vidimo ove veličanstvene životinje.

Slonovi u NP Merčison fols

Prvo smo vozilom stali na jednom mestu da bi slikali slonove, a onda se pomerili tako da smo mogli svi zajedno da izađemo i da na miru posmatramo ovu porodicu slonova sa dovoljne udaljenosti da im ne smetamo.

Slonovi u NP Merčison fols

Inače, u blizini ovog krda videla sam par drveta kigelije koje se na engleskom zove „drvo kobasica“ (Kigelia africana). Pošto sam plodove koji su ovde visili sa grana videla i na pijaci, pitala sam Suzan, a i vodiča (bila je to ista ona divna žena koja nas je vodila i nekoliko meseci ranije, a koja se pridružila našoj grupi baš ovde gde smo gledali slonove), kako se koriste plodovi kigelije. One su mi objasnile da plodovi moraju prvo da se dobro skuvaju da bi ispario sav alkohol koji se u njima nalazi. Vodič je čak rekla da slonovi povremeno pojedu ove plodove u prirodi i tada se bukvalno „napiju“.

Kigelija u NP Merčison fols

Sa mesta gde smo stajali, a bilo je tu još par manjih grupa turista, mogla sam sasvim lepo da snimim ove slonove i video-kamerom. Doduše, kako je to bilo pored samog puta, mogli su da se čuju i zvuci različitih motora, što je donekle kvarilo utisak. S druge strane, bez obzira na audio-detalje, video-detalji su bili apsolutno divni!

Sa svojom površinom od 3840 kv. km Nacionalni park Merčison fols (negde se kaže i skoro 3900 kv. km) predstavlja najveći nacionalni park u Ugandi, a ujedno je i najstariji. U njemu živi preko 450 ptica, oko 70 vrsta sisara, itd.

Posle slonova koje smo videli sa glavnog puta, krenuli smo zemljanim putevima i imala sam utisak da pratimo gotovo isti put kao i nekoliko meseci ranije prilikom moje prve posete ovom parku. Ipak, to mi ni najmanje nije smetalo i bila sam oduševljena kada smo počeli da nailazimo na veliko mnoštvo različitih životinja. Prvo smo ugledali lepe močvarne antilope (Kobus ellipsiprymnus) koje uglavnom naseljavaju područja blizu vode, bilo da su u pitanju reke ili močvare. Mada su ove antilope sasvim pristojno velike, njih lavovi ne vole da jedu, jer prilikom jurnjave one ispuštaju neki miris koji se lavovima ne sviđa, tako da uz ovakvu odbranu ove antilope uglavnom mogu da budu mirne.

Močvarna antilopa

Kao i prethodne jeseni i sada smo sa puta mogli da vidimo veću grupu mužjaka afričkih bivola (Syncerus caffer). U pitanju su mužjaci koji žive van krda i oni ovde provode dobar deo dana hladeći se tako što se valjaju u blatu ili im ptice, u ovom slučaju pjapjak (Ptilostomus afer), čiste kožu od parazita.

Afrički bivo

Kao što može da se zaključi sa prethodnih fotografija, čitavo ovo područje bilo je ispunjeno jarko zelenom vegetacijom, ali je deo pored zemljanog puta otkrivao više gole zemlje. Tu smo naišli na ljupku antilopu koja se zove oribi (Ourebia ourebi).

Oribi

U ovom nacionalnom parku ima i dosta pripadnika još jedne vrste antilopa. U pitanju je Lelvel hartbist ili Džeksonov hartbist (Alcelaphus buselaphus lelwel).

Lelvel hartbist ili Džeksonov hartbist

A, naravno, prolazili smo i pored brojnih žirafa (Giraffa camelopardalis). S druge strane, čak i kada nisam videla nikakve životinje, uživala sam u lepoti predela kroz koje smo se vozili.

Žirafa

NP Merčison fols, detalj

Ovo obilje trave je značilo i da ima dosta hrane za biljojede, ali su neki i odmarali, poput još jedne od brojnih ugandskih kob antilopa (Kobus kob thomasi) koje smo viđali usput, ali koje su izmicale mom foto-aparatu.

NP Merčison fols, detalj

Naravno, ja sam bila veoma zainteresovana i za ptice, a i njih ovde ima u izobilju i neke vrste lako mogu da se vide odmah pored zemljanog puta. Za početak, tu je bila jedna bledosiva vetruška (Falco ardosiaceus).

Bledosiva vetruška

Pored puta smo naišli i na par majmuna vrste patas (Erythrocebus patas).

Patas

A nešto dalje smo videli i jednog usamljenog slona koji je mirno hodao po savani. Kao i prethodni slonovi koje sam videla i ovo je bio pripadnik vrste afrički savanski slon (Loxodonta africana), a crvenkasta boja na vrh njegovih leđa verovatno znači da se on posipao zemljom kako bi se odbranio od parazita.

Afrički savanski slon

Žirafe mogu veoma često da se vide u ovom nacionalnom parku, a na jednom mestu smo ugledali i jednu koja je sedela na zemlji potpuno ispravljenog vrata, gotovo kao da je stub u pitanju. Kako nam je rekla vodič, kada se žirafe vide u ovom položaju, to je onda siguran znak da spavaju. Naime, one moraju da drže glavu visoko, a vrat pravo, jer kada bi spustile glavu one bi se i onesvestile.

Žirafa

Žirafa koja spava

Mi smo kasnije čak relativno često viđali žirafe u ovom položaju, kao i one koje su hodale ili se hranile, ali sam ja odlučila da te slike ne grupišem po vrsti životinja. Namera mi je da postavljam slike po onom redosledu kojim sam ih snimila. Na taj način može da se vidi i bogatstvo, i raznovrsnost, i široka rasprostranjenost nekih vrsta.

Kao što sam već pomenula, jedna od najbrojnijih životinja koje se mogu videti u NP Merčison fols je ugandska kob antilopa (Kobus kob thomasi) koja je jedan simbola ove zemlje. Mužjaci su posebno lepi sa svojim rogovima, ali sam njih, iz raznih razloga, manje uspevala da snimim. I drugi članovi moje grupe su imali utisak da češće viđamo ženke nego mužjake, ali nas je vodič uveravala da i mužjaka ima sasvim dovoljno.

Ugandske kob antilope

Između snimanja ugandskih kob antilopa, snimila sam i jednu apsolutno divnu severnu karminsku pčelaricu (Merops nubicus) koja je dosta strpljivo i dugo stajala na jednom mestu u neposrednoj blizini puta, dozvolivši nam da je lepo snimimo.

Severna karminska pčelarica

A onda smo opet naišli na krdo ugandskih kob antilopa.

Ugandske kob antilope

Mi smo se sve vreme držali zemljanih puteva koji su probijeni kroz savanu. A meni je povremeno čak i sam put bio zanimljiv da ga snimim.

NP Merčison fols, detalj

Onda smo opet naišli na žirafe koje su odmarale, a jedna je bila dovoljno blizu da sam mogla da je dovoljno dobro približim zumom na foto-aparatu. Izgledala je kao da je našminkala oči.

Žirafe

„Našminkana“ žirafa

U nastavku smo u jednoj „mini-seriji“ nailazili na različite ptice. Za početak smo u travi ugledali crnotrbu droplju (Lissotis melanogaster).

Crnotrba droplja

Ali, ptice su bile i na drveću, gde bi se možda i više očekivalo da se vide. Na primer, tu bio jedan mužjak abisinijskog kljunorošca sa tla (Bucorvus abyssinicus). Inače, ova vrsta ptice se smatra ranjivom.

Abisinijski kljunorožac sa tla

I svi lešinari koji nastanjuju područje nacionalnog parka su ugroženi, pa tako i beloleđi sup (Gyps africanus) koji je kritično ugrožen, a ovde sam ga prvo snimila na vrhu jednog drveta.

Beloleđi sup

Na vrhu jednog drveta, ali bez lišća, uočila sam i ugroženog batler-orla ili kratkorepog (bezrepog) zmijara (Terathopius ecaudatus). Kako mi je ispričao Saša Marinković, drug i ornitolog, odrasle ptice su posebno lepe, let im je zanimljiv, a po legendi naroda Masaji, on nikada ne sleće. Žao mi je ako moja fotografija kvari ovu legendu, a možda se ona odnosi samo na odrasle bezrepe zmijare.

Kratkorepi zmijar

A onda smo opet ušli u deo gde je bilo više sisara, konkretno žirafa, koje su ili samo pozirale, ili se odmarale, ili malo jele. Tu i tamo bi u kadar ušla i poneka kob antilopa.

Žirafe

Žirafe i kob antilopa

Žirafe

Samo par minuta kasnije, naišli smo na divnu grupu abisinijskog kljunorošca sa tla (Bucorvus abyssinicus). Bio je tu jedan mužjak (sa crvenim vratom) i dve ženke (sa plavim vratom).

Abisinijski kljunorošci sa tla

Pošto je prizor bio divan, a i ptice su mirno stajale na svom mestu, vozač je malo pomerio naše vozilo, pa smo mogli sve to da vidimo i iz drugog ugla. Posebno je bilo lepo što su se tu našle i dve ugandske kob antilope, ponovo mužjak i ženka. Valjda je ovo dobro mesto za porodična okupljanja.

Abisinijski kljunorošci sa tla i ugandske kob antilope

Abisinijski kljunorošci sa tla i mužjak ugandske kob antilope

Mada je i ovog dana padala kiša i mada smo na početku posete nacionalnom parku prolazili kroz predele sa puno visoke zelene trave, u nekim delovima je trava delovala sasušeno, ali to ni najmanje nije smetalo lokalnim životinjama. Što se mene tiče, bila sam zadovoljna jer sam neke mogla lakše da uočim i snimim.

NP Merčison fols, detalj

Lelvel hartbist ili Džeksonov hartbist

Bile su tu, između ostalih, i bradavičaste svinje. Koliko sam čitala, u Ugandi živi samo jedna podvrsta, a to je istočno- ili centralno-afrička bradavičasta svinja (Phacochoerus africanus massaicus), pa ovo na slici mora da su predstavnici te podvrste.

Bradavičaste svinje

Bradavičasta svinja

A tu je, naravno, bila i žirafa koja je pratila čitavu situaciju na savani.

Žirafa

I tokom ove posete smo se, kao i prilikom moje prve posete Nacionalnom parku Merčison fols, odvezli do jedne zaravni na obali Albertovog Nila koji predstavlja deo Belog Nila i ističe iz Albertovog jezera. Na drugoj strani reke je Demokratska republika Kongo koja je ovom prilikom bila prekrivena izvesnom izmaglicom.

Albertov Nil i DR Kongo

Kao što sam ranije već rekla Beli Nil sa istoka utiče u Albertovo jezero kao Viktorijin Nil i to se dešava u okviru delte koja je deo Nacionalnog parka Merčison fols, a koja se nalazi na samom severnom vrhu jezera. Gotovo na istom mestu, ali sada u pravcu severa i ka Sudanu, reka nastavlja dalje da teče i to kao Albertov Nil.

Ovo može fino da se vidi na karti koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom ovog svog boravka u Ugandi.

Došavši do obale Albertovog Nila, parkirali smo vozilo, a onda tu malo i prošetali. Ja sam se odmah bacila na fotografisanje ptica. Najbliže su mi bile dve nilske guske (Alopochen aegyptiaca), ali je u blizini bilo i jedan vivak ostrugaš (Vanellus spinosus), kao i par leptirastih zeba (Uraeginthus bengalus).

Nilske guske

Vivak ostrugaš

Leptiraste zebe

Dok sam posmatrala ptice i pomerala se pokušavajući da im se približim, takođe sam uočila i veliki broj vilinskih konjica oko sebe. Kako mi je vodič rekla, svojim hodanjem sam iz peska/zemlje izbacivala nekakve sitne bubice, a vilinski konjici se njima hrane. Neki od vilinskih konjica su na kratko i sletali, a to mi je davalo priliku da ih snimim. Mada se vide sitne razlike između primeraka na sledeće dve fotografije, nisam sigurna koja je tačno vrsta, ali svakako pripadaju rodu Brachythemis.

Vilinski konjic iz roda Brachythemis

Nešto dalje se videlo i krdo afričkih bivola (Syncerus caffer), a njih sam snimila i u video-formatu.

Afrički bivoli

Plitki priobalni delovi Albertovog Nila, pogotovo laguna pored zaravni na kojoj smo stajali, bili su ispunjeni žbunovima visoke trave, ali mada su se čuli neki zvuci, a povremeno bi i neka ptica izletela, nisam se tu dugo zadržala. Šta ja znam šta se tu sve mota po mutnim rečnim vodama?

Priobalje Albertovog Nila

Pogled na drugu stranu, glavni tok Albertovog Nila, pružao mi je sasvim lep i miran pogled na još neke ptičje vrste. Bio je tu vivak ostrugaš (Vanellus spinosus), ali i još dve vrste – afrička zmijovrata (Anhinga rufa) i dugorepi vranac (Microcarbo africanus).

Vivak ostrugaš, levo, i afričke zmijovrate i dugorepi vranci

Afričke zmijovrate (dve skroz levo i desno) i dugorepi vranci (dve u sredini)

Prilično blizu sam uočila i jednu pčelaricu. Bila je to lastorepa pčelarica (Merops hirundineus).

Lastorepa pčelarica

Uskoro joj se pridružila još jedna pčelarica, ali sa udaljenosti sa koje sam sve ovo posmatrala i slikala nisam mogla da primetim bilo kakve detalje. Tek kada sam se vratila kući i prebacila fotografije na kompjuter mogla sam da vidim da ta druga pčelarica izgleda drugačije, ali se ispostavilo da je u pitanju jedinka iste vrste, samo mlada. Takođe sam tada uspela da uočim i da je ona bila u sred jela.

Lastorepe pčelarice

A onda sam uvećala gornju pticu i pošto sam je slikala koristeći neki „program“ na foto-aparatu, uspela sam da je snimim i kako guta svoj plen, a i posle toga kako mirno počinje da ga vari.

Mlada lastorepa pčelarica

U međuvremenu, lastorepa pčelarica sa donje grane je mogla samo da se okrene i gleda u daljinu ka drugoj obali Albertovog Nila.

Lastorepa pčelarica

Lastorepa pčelarica sa gornje grane je čak doletela do jednog niskog drveta samo par metara od mene, ali je moj foto-aparat „poludeo“ i jednostavno je odbijao da izoštri šta treba, tako da na moju veliku žalost te fotografije nisu uspele.

Uskoro smo se svi potrpali u vozilo i krenuli nazad, ali smo vrlo brzo ponovo stali jer smo nešto dalje, u blizini obale, uočili par nilskih konja (Hippopotamus amphibius).

Nilski konj u priobalju Albertovog Nila

Taman dok sam se ja nameštala i fotografisala, na leđa jednog od njih, sletela je jedna čaplja govedarka (Bubulcus ibis).

Nilski konj i čaplja govedarka u priobalju Albertovog Nila

Ali, u okolini je bilo i drugih ptica, bilo da su pozirale sa nilskim konjem ili bez njega. Tako sam na grani jednog drveta dalje od nilskog konja uočila i i dugorepog vranca (Microcarbo africanus).

Nilski konj i dugorepi vranac u priobalju Albertovog Nila

Nešto dalje, takođe na nekom drvetu bez lišća, stajala je i afrička zmijovrata (Anhinga rufa), dok je u blizini sleteo i jedan vatreni biskup (Euplectes franciscanus).

Afrička zmijovrata

Vatreni biskup

Ponovo smo se malo pomerili vozilom, pa sam još jednom snimila i nilske konje, i Albertov Nil, a i ptice, verovatno vrance, koji su bili suviše daleko da bih se njima dalje bavila.

Nilski konj u priobalju Albertovog Nila

Nilski konji u priobalju Albertovog Nila

Međutim, dok smo tu stajali, uspela sam da uočim i snimim i jednu pticu na nebu. Bio je to pelikan, ali suviše daleko da bih uspela da tačno identifikujem vrstu.

Pelikan

Menu