Uganda 2023, 3. deo (Merčisonovi vodopadi, Kampala, Entebe)

U okviru izleta na koji su nas jednog dana naši domaćini u Masindiju poveli, posle safarija po delovima Nacionalnog parka Merčison fols , otišli smo i do samih vodopada koji se takođe nalaze u nacionalnom parku. Naime, Merčison fols znači „Merčisonovi vodopadi“ i po njima je čitav nacionalni park i dobio ime.

Za početak, evo podsetnika o mestima koja sam posetila tokom ovog boravka u Ugandi.

A što se tiče vodopada, oni se nalaze na Viktorijinom Nilu. Već sam pomenula u prethodnom nastavku da je Viktorijin Nil deo Belog Nila koji se zajedno sa Plavim Nilom spaja kod Kartuma, glavnog grada Sudana, odakle dalje ka severu teče kao Nil. Inače, naziv Beli Nil potiče od glinastih sedimenata koje ova reka nosi, pa joj oni daju bledu boju.

Reka kreće iz različitih izvorišta u Ruandi i Burundiju, pa zatim kao reka Kagera utiče u Viktorijino jezero odakle ističe kao Viktorijin Nil. Posle nekih 400 km, duž kojih se nalaze Merčisonovi vodopadi, reka na kratko utiče u Albertovo jezero odakle ponovo ističe kao Albertov Nil. Kada posle 210 km dođe do Južnog Sudana ponovo joj se menja ime u Bahr el Džabal, ali se sve ovo odnosi na jednu reku, a to je Beli Nil.

Inače, kad već pominjem ovo, da kažem i da sve ove „Viktorije“ i „Alberti“ u nazivima potiču iz kolonijalnog doba i to su imena data po britanskoj kraljici Viktoriji i njenom mužu Albertu. Vremena i vladari su se promenili, ali su nazivi ostali.

Isto važi i za same Merčisonove vodopade – oni su svoje ime dobili po Roderiku Merčisonu, predsedniku Kraljevskog geografskog društva, a naziv je osmislio Sajmuel Bejker koji je početkom 1860-ih „otkrio“ vodopade. Ova „otkrića“ su, naravno, uvek vezana za strance koji su ovde dokumentovano „prvi“ došli; lokalni stanovnici su oduvek znali za ovakva mesta.

Doduše, u slučaju Merčisonovih vodopada, tokom 70-ih godina XX veka, za vreme vladavine Idi Amina, vodopadima je naziv promenjen u Kabalegini vodopadi, po čuvenom vladaru kraljevine Banjoro (videti https://svudapodji.com/uganda-1/). Ali, kasnije se naziv ponovo vratio na Merčisonove vodopade.

Bez obzira šta ja mislila o svemu ovome, i ovi delovi Belog Nila i vodopadi pripadaju narodu Ugande – ako su njima ovi nazivi prihvatljivi, onda je sasvim u redu da se ti nazivi i zadrže. Uostalom, kao uzgredni podatak, u Ugandi se govori preko 70 jezika!!! To je divna stvar i odražava neverovatnu sveobuhvatnu raznolikost koja postoji u ovoj zemlji, ali čak i ja kao zaljubljenik u jezike moram da priznam da to istovremeno i prilično komplikuje stvari. Zbog toga je engleski i dalje glavni zvanični jezik, mada se čine koraci i da se svahili proglasi drugim zvaničnim jezikom, dok istovremeno najveći broj stanovnika koristi lugandski jezik.

Dakle, kada smo došli do Merčisonovih vodopada , dočekali su nas lokalni „stanovnici“ – maleni majmuni vervet (Chlorocebus pygerythrus).

Majmun vervet

U blizini je bilo i par termitnjaka u vidu humki. Ovakve termitnjake sam videla na više mesta, ali sam se ovde setila da ih fotografišem.

Termitnjaci

A što se tiče samih vodopada – oni su spektakularni! Čak je i Samjuel Bejker smatrao da su to najlepši vodopadi na Nilu. Njihova lepota ne potiče od visine, pa ni širine ili veličine. Upravo uzan prolaz za veliku količinu vode koja ovde protiče stvara tu specifičnu lepotu. Naime, Beli Nil koji je u prilazu ovom mestu širok nepunih 50 m dolazi do prolaza između velikih stena koji je širok (ili uzak) samo 7 metara, a voda zatim pada nepunih 45 m i teče dalje malom klisurom koja je široka oko 10 m. Zbog ovako velike količine vode koja je primorana da tu teče kroz uzan prolaz, Merčisonovi vodopadi se smatraju vodopadima sa najvećom snagom na svetu.

Ovo, naravno, kao činjenica nije prošlo neopaženo među ljudima i kompanijama koje se bave proizvodnjom električne energije, pa su čak postojali projekti da se ovde podigne hidrocentrala, ali je na svu sreću Uganda 2019. godine odbila jedan takav projekat da bi se sačuvao ovaj prirodni fenomen.

Vodopadi su do 1962. godine bili čak i snažniji nego danas, ali je tada zbog nekih velikih poplava prirodno otvoren još jedan prolaz za vodu. Ipak, to ni najmanje ne smeta i prizori su izuzetno lepi.

Merčisonovi vodopadi

Mi smo se ovde prvo spustili do jednog prostranog platoa sa kojeg su mogli da se posmatraju različiti delovi reke i vodopada – od prilaza i početnih kaskada do samog pada i toka dalje kroz uzanu klisuru.

Ali odatle može i da se popne na još jedan vidikovac na uzvišenju odakle se vodopadi mogu posmatrati iz drugog ugla, a takođe se lepo vidi i nastavak klisure koja vodi ka mirnijem toku reke. Mada nije bila visoka sezona, i na platou i duž staze koja vodi ka tom uzvišenju bilo je i drugih posetilaca osim nas – kako domaćih, tako i stranih. Neki su dolazili do tog drugog vidikovca stazom koja se spuštala odnegde. Mislim da postoji mogućnost da se vodopad posmatra sa još veće visine, ali takođe znam da postoji i staza koja vodi do same reke.

Merčisonovi vodopadi

Meni je bilo sasvim dovoljno i penjanje do tog drugog vidikovca, jer kada se popnete na to uzvišenje, bivate potpuno zaliveni prirodnim tušem. Naime, voda koja pada u okviru vodopada prska na sve strane i to stvara vrstu izmaglice od tanušnih kapi koje vetar nosi uzbrdo, baš prema tom vidikovcu na uzvišenju. Ja tu konkretno ništa nisam ni slikala, a i navukla sam na sebe tanku vetrovku da ne bih bila skroz mokra. Kada sam se spuštala ka „suvom“ platou, skinula sam jaknu, ali sam se setila da napravim selfi sa naočarima. Iza mene se vidi taj prirodni tuš koji je usmeren nagore.

Kod Merčisonovih vodopada

Usput sam na više mesta pravila kratke video-snimke, koje sam po povratku kući pretvorila u kratak film o Merčisonovim vodopadima. Evo ga:

Ovde smo završili sa posetama Nacionalnom parku Merčison fols . Osim safarija i posete vodopadima, postoji još jedan popularan način da se vide delovi nacionalnog parka, a to je izlet brodom duž Viktorijinog Nila sve do blizu samih vodopada. Nažalost, mi ovom prilikom nismo imali vremena da i to uklopimo u plan obilaska, ali kao što ja volim da kažem, uvek treba ostaviti nešto za sledeći put. Ako budem imala sreće da se ponovo vratim u ovaj deo Ugande, svakako bih gledala da odem i na taj izlet brodom.

Na putu nazad ka Masindiju, ponovo su nas dočekivali pavijani, ali mi više nismo imali banane koje bi im dobacili.

Pavijani na putu

Bilo mi je žao da nisam snimila saobraćajni znak koji upozorava na prisustvo majmuna na putu, ali sam uspela da snimim drugi znak koji obaveštava da je tu mesto gde slonovi znaju da prelaze preko puta.

Znak pored puta

Kada se posao u Masindiju završio, sa klijentima sam krenula ka Entebeu da bismo tamo sačekali let za nazad, s tim da je plan bio da se prvo na kratko svrati u Kampalu.

Uzgred, na putu od Masindija do glavnog grada Ugande, Kampale, postoji skretanje za rezervat za nosoroge Ziva. U pitanju je privatni rezervat koji radi na tome da poveća broj južnih belih nosoroga sa idejom da ih na kraju vrati u divljinu. Naime, tokom osme i devete decenije XX veka svi nosorozi u Ugandi su bili istrebljeni ili prokrijumčareni iz zemlje. U rezervatu ih je u oktobru 2023. godine, koliko sam čula, bilo skoro 40 i to se smatra veoma uspešnim projektom.

Kako smo se približavali Kampali, a pogotovo kada smo došli do njenih predgrađa, ja sam fascinirano posmatrala urbane prizore pored puta. Pošto sam prethodnih dana često bila okružena prirodom ili sam kratko obilazila neveliko mesto, sada sam bila oduševljena slikovitim detaljima na ulazu u ogroman grad. Naime, Kampala ima skoro 2 miliona stanovnika, a ako se računaju predgrađa tu živi skoro 7 miliona ljudi.

Severni delovi Kampale

Kao i svi veliki gradovi na svetu, i Kampala pati od velikih saobraćajnih gužvi. S druge strane, mi smo ovde svratili samo na kratko da bismo otišli do pijace sa suvenirima. To je u stvari značilo da smo mi samo gledali da dođemo do jedne od nekoliko pijaca sa suvenirima, tako da u stvari nije ni bilo obilaska grada i njegovog urbanog centra.

Konkretno smo otišli do Pijace narodne radinosti Buganda roud, pa sam snimila tek delić grada, ali je pijaca ipak bila glavna.

Kampala

Pijaca narodne radinosti Buganda roud

Ono što sam takođe videla je bilo čitavo mnoštvo marabua koji su nadletali grad.

Marabui na nebu Kampale

Nakon što smo kupili šta nas je zanimalo, prebacili smo se i do Entebea, grada na obali Viktorijinog jezera koji je oko 35 km udaljen od Kampale.

Na putu od Kampale do Entebea

Viktorijino jezero

U Entebeu se nalazi međunarodni aerodrom, pa smo se zato odlučili da tu provedemo noć, a imali smo na raspolaganju i gotovo čitav naredni dan. Za početak smo se oprostili od Suzan, našeg divnog domaćina, koja nas je do ovde i ispratila.

Naredno jutro sam na travnjaku hotela ugledala jednog divnog hadada ibisa (Bostrychia hagedash). Dan je obećavao.

Hadada ibis

Naime, plan je bio da odemo do mesta koje služi kao nacionalni zoološki vrt. Ja generalno gledano nisam baš oduševljena zoološkim vrtovima, mada mogu da vidim i njihovu dobru stranu, ali su mi za ovo mesto objasnili da je zapravo u pitanju Obrazovni centar za zaštitu divljih životinja Ugande i da je to više nalik na safari-park nego na tipičan zoološki vrt.

Dogovor je bio da krenemo u obilazak sa vodičem koji nas je vodio i da neke životinje vidimo iz veće blizine. Za početak sam ugledala jednog afričkog belorepana (Haliaeetus vocifer) koji je leteo iznad nas, a često sam viđala i crnu lunju (Milvus aegyptius).

Afrički belorepan

Crna lunja

Ovde ima raznih životinja, čak sam videla i tigra što me je apsolutno zbunilo, imajući u vidu da tigrovi ne žive u Africi. Vodič nam je objasnio da ovaj centar ima prvenstveno obrazovnu funkciju, pa su zato prihvatili da tu bude i tigar. Takođe nam je kasnije objasnio i da se u centru nalaze životinje koje su pronađene ranjene u prirodi, ili su spasene od krijumčarenja, ili su ih tu vlasnici poslali na oporavak. U svakom slučaju, po rečima vodiča, nijedna životinja nije uzeta zdrava iz prirode da bi se ovde smestila.

Tokom šetnje od par sati sam ja prilično uživala, ali mi je glavni kriterijum za fotografisanje bio da se što je moguće manje ljudske intervencije vidi na slici. Bilo mi je bitno i da imam neometani pogled ka životinji, ali i da izbegnem da se na fotografiji vide ograda ili zidove. To nije uvek bilo moguće.

Recimo, jedna od prvih životinja koju sam videla je afrička zlatna mačka (Caracal aurata). Ona je dremala na nekoj platformi, a iza nje se video zid. To nije moglo da se izbegne.

Zlatna mačka

U slučaju servala (Leptailurus serval), ljudska intervencija se vidi u žičanoj ogradi iza mačke, ali mislim da je ipak ispalo dobro. S druge strane, uspela sam da snimim i jednog servala koji je bio okružen samo travom i cvećem.

Serval

U ovom delu centra su bile koncentrisane manje mačke, pa je tu bio i jedan karakal (Caracal caracal), ali je on, za razliku od svojih komšija, nervozno hodao gore-dole.

Karakal

Nedaleko odavde, došli smo i do velikih mačaka. Prvo je tu bio jedan gepard (Acinonyx jubatus). Pošto nas je uveo u deo odakle hrane mačke, vodič je pozivao ovog geparda da ustane i dođe bliže nama, što je gepard u potpunosti ignorisao i samo je uputio bledi pogled u našem pravcu. S jedne strane, životinje su vremenom očigledno navikle na svoje čuvare koji rade i kao vodiči, a s druge strane, gepard je u potpunosti bio u pravu. Ni ja se ne bih digla iz hladovine da sam bila na njegovom mestu.

Gepard

Zatim smo došli i do jednog većeg dela gde su bili lavovi. Bilo je tu par lavica koje su šetale po širokom prostoru, ali je jedna ležala u hladovini.

Lavica

Ipak, dominirao je mužjak lava koji se sunčao na jednoj drvenoj platformi.

Lav

Zatim smo došli i do nosoroga. Već sam rekla da u Ugandi danas ima samo oko 40 jedinki južnih belih nosoroga (Ceratotherium simum simum), a koliko sam shvatila, ovo je jedan od njih. Kada smo prišli ograđenom prostoru gde on provodi svoje vreme, nosorog se valjao u blatu, ali je uskoro ustao.

Nosorog

Pošto smo ovde obilazili u okviru specijalne ture, vodič nas je uveo u deo koji nije predviđen za sve posetioce, ali je nosorog i dalje od nas bio odvojen ogradom. Ipak, za razliku od onog geparda, ovaj nosorog je reagovao na poziv pa se približio vodiču koji je onda počeo da ga udara po temenu. Ja sam pitala vodiča o čemu se radi, a on mi je rekao da je to masaža i da navodno nosorozi to vole. Morala sam da probam, ali sam brzo odustala, jer mi je ipak strano da udaram jadnu životinju, mada to nisam radila jako. Bilo mi je lepše da je mazim.

Blizu nosoroga je bio i prostor gde je živeo jedan leopard. Kako nam je vodič rekao, on je dosta star, pa otud veliki stomak koji mu se gotovo vukao po travi. Jadan leopard. Ko zna šta je on sve preživeo u svom životu?

Leopard

Sledeće u okviru našeg obilaska je bio veliki prostor gde žive neka goveda i antilope, ali i nojevi i žirafe. Mi smo tom prostoru prišli sa strane gde je žičana ograda bila malo zgužvana pri vrhu, pa je meni bilo lakše da fotoaparatom snimam preko ograde. Za početak se tu muvala jedna ženka noja (Struthio camelus), a uskoro je počela da se približava i jedna mlada žirafa.

Ženka noja

Ženka noja, dok žirafa dolazi iz senke sa desne strane

Za početak mi je pozirala ženka noja sama, a onda se tu pridružila i žirafa.

Ženka noja

Mlada žirafa i ženka noja

Uskoro je došla i jedna odrasla žirafa koju sam snimila pod određenim uglom, pa joj oči deluju gotovo našminkano i ženstveno.

Odrasla žirafa

A onda nam je vodič pokazao kako možemo da ih hranimo i da se pri tome slikamo. Naravno da sam morala i to da probam.

Hranim žirafe

Dok se sve ovo dešavalo, tu se muvao i jedan mužjak noja, ali je on jednostavno „odbijao“ da sarađuje i nikako nisam uspevala da ga lepo snimim.

Mužjak noja neće da pozira

Čak mi je skroz okrenuo leđa i otišao da „kao“ gleda nekoliko goveda rase ankol koji su tu mirno pasli. Pridružila im se i jedna čaplja govedarica (Bubulcus ibis). U pozadini je moglo da se vidi Viktorijino jezero.

Mužjak noja koji neće da pozira i ankol goveda

Ankol goveda sa svojim impresivnim rogovima i čaplja govedarica

Već smo ovde mogle da čujemo da se nešto dešava u blizini, a tamo su u stvari buku pravile šimpanze (Pan troglodytes schweinfurthii).

Deo sa šimpanzama

I šimpanze imaju svoj poseban otvoreni deo na koji se gleda sa jednog uzvišenja. Oko ovog dela postoji ograda, ali što se tiče samih šimpanzi, dovoljno je da postoji voda oko zemlje na kojoj oni žive i oni neće napuštati tu teritoriju, pošto ne mogu da plivaju. Mada su oni gotovo stalno ovde nešto jurcali, ipak su se povremeno zaustavljali i ja sam mogla da ih fotografišem.

Šimpanza

Šimpanze

Šimpanza

Zatim smo prošetali do dela gde se nalaze zatvoreni prostori za životinje. U jednom takvom prostoru smo videli cipelokljunu čaplju (Balaeniceps rexí).

Cipelokljuna čaplja

Osim ptica koje su mogle da se vide u okviru ovog centra za zaštitu životinja i koje su slobodno letele naokolo, bilo je i dosta ptica, verovatno one najvrednije ili najugroženije, koje su bile smeštene po manjim zatvorenim prostorima ili kavezima. Kako nam je rekao vodič, u okviru centra se pravi ogroman avijarijum gde će ove ptice na kraju da budu smeštene kako bi mogle slobodno da lete.

Cipelokljuna čaplja

U zatvorenim prostorima, iz sasvim drugih i razumljivih razloga, su smeštene i neke zmije. Par pitona, ali i nekoliko otrovnica, uključujući i gabonsku guju (Bitis gabonica) koja važi za najotrovniju u Ugandi.

Vrsta pitona (Python sebae)

Vrsta pitona (Python regius)

Gabonska guja (Bitis gabonica)

Sada smo već lagano krenuli ka izlazu, ali i dalje obilazeći različita mesta sa različitim životinjama.

Leopardska kornjača (Stigmochelis pardalis)

Jedna belogrla vidra pliva (Hydrictis maculicollis)

Druga belogrla vidra spava (Hydrictis maculicollis)

Krokodil, ali ne znam tačno koja vrsta

Bilo je tu i životinja koje su se sasvim slobodno kretale po čitavom centru, poput par crno-belih kolobusa. Već sam ranije pominjala da postoji više vrsta i podvrsta ovog majmuna, ali svi pripadaju rodu Colobus.

Crno-beli kolobus

Ali, bilo je i onih koje su svoj ograđeni prostor delile sa drugim životinjama.

Zebra, impale i neka vrsta antilope

Zebra, ali ne znam koja vrsta

A onda smo ponovo došli do onog geparda koji je u međuvremenu samo promenio hlad u kojem je ležao.

Gepard

Ovde smo praktično završili obilazak Obrazovnog centra za zaštitu divljih životinja Ugande u Entebeu.

Centar za zaštitu divljih životinja

Tura je obuhvatala još jedino spuštanje do obale Viktorijinog jezera.

Viktorijino jezero

A tu su nas dočekale – ptice.

Marabu (Leptoptilos crumenifer), a iza je vlastelica (Himantopus himantopus)

Ptice na obali Viktorijinog jezera

Iza je vlastelica (Himantopus himantopus), a ispred je krivokljuni sprudnik (Tringa nebularia)

Dok sam stajala tu na obali Viktorijinog jezera, ugledala sam i jednu malenu crno-belu pticu koja se impresivno zaletala u vodu sigurno hvatajući sitne ribe. Bio je to vodomar šarac (Ceryle rudis). Mada sam sada već morala da žurim, ipak sam uspela da je slikam kada je sletela na neku metalnu šipku.

Vodomar šarac

Kasnije tog dana sam avionom krenula nazad kući.

Tokom čitavog ovog, srazmerno kratkog boravka u Ugandi, imala sam utisak velike bliskosti sa podnebljem i ljudima koje sam sretala, i sve vreme mi je duša bila ispunjena radovanjem. Pobornici reinkarnacije bi sigurno rekli da mora da sam u nekom prethodnom životu ovde živela. Ali, ja nisam ostajala na tome. Gledajući oko sebe sasvim obične prizore, poput okoline kuće u kojoj sam spavala ili predele kroz koje sam prolazila, često sam se pitala da li bih tu mogla da živim.

Nemam, naravno, nikakav pravi odgovor. Meni je jasno da je moj život, pogotovo poslednjih godina, čvrsto ukorenjen u Beogradu i ja apsolutno nemam ništa protiv toga. Ali, ovde, i u Masindiju i u Ugandi, osećala sam se toliko lepo, da mi se činilo da bih veoma lako mogla i tu da živim i da bih takođe bila apsolutno zadovoljna time.

A možda jednostavno treba ponovo da odem u ovu fantastičnu zemlju i proverim sve to. Nije loše kao ideja, zar ne?

Menu