Gajenje pirinča je izuzetno komplikovana stvar i zahteva puno rada i truda, uključujući i činjenicu da je neophodno da se dobar deo vremena provede u blatnjavoj vodi skoro do kolena. Za razliku od ostalih žitarica koje mogu da se gaje i na ustalasanim predelima, za gajenje pirinča je neophodno da imate savršeno ravan teren, jer pirinač tokom svog vegetacionog perioda traži jako puno vode. A da ta voda ipak ne bi prelila, ravni delovi na kojima se sadi pirinač budu oivičeni blago uzdignutom zemljom, kao živicom.
Zbog ove specifičnosti vezane za gajenje, jer pirinač jednostavno ne može da se gaji na kosini čak i ako je ona blaga, vredni ljudi iz ovih krajeva su na strmim padinama planina napravili brojna uska pirinčana polja i tako uspeli da iskoriste zemljište za gajenje svoje osnovne prehrambene namirnice. Pogledajte preko interneta i videćete zaista lepe slike.
Ali to sve nije uopšte tako izgledalo početkom januara, kada smo Sneža i ja išle u „treking“ po okolini Sape idući u pravcu sela u kojem smo odsedale u kući od Čai koja je bila naš vodič. Kiša je lila bez prestanka, a mi smo hodajući putem koji je sekao kosine planina koje čine ovaj predeo čak u jednom trenutku prošle pored velike betonske platforme koja je očigledno tu podignuta da služi kao vidikovac, da bi sa visine moglo da se gleda po okolini i uživa u lepom pogledu. Ništa od toga. Sve oko puta, a pogotovo niže bilo je ispunjeno maglom i oblacima. Mi smo zato samo uz put bacile pogled na tu platformu i nastavile da hodamo dalje. Trebalo je po toj kiši, a i hladnoći, jer je bilo ispod 10 stepeni C, proći tih skoro 10 kilometara koliko je selo Ta Van udaljeno od Sape.
Posle nekog vremena smo naišle na još jedan vidikovac i samo što smo ga prošle, ja sam slučajno uočila da su oblaci na kratko krenuli da se tanje. Stala sam i videla da se zaista tu nešto dešava, tako da sam se skoro trkom uzbrdo vratila do vidikovca, prešla do ograde te velike terase hodajući kroz vodu koja se tu skupila, ali sam uhvatila baš minut-dva koliko su se oblaci razišli „ispod“ terase (iznad je i dalje bilo skroz oblačno i kiša je i dalje padala). Ne mogu opisati koliko sam bila srećna i zadovoljna, kao da me je neko pogledao „odozgo“. Krenula sam da fotografišem i foto-aparatom i video kamerom, da bih bila sigurna da imam makar neku fotografiju pirinčanih polja iz Sape. Boja polja više nije bila toliko ni važna. Posle tog kratkog perioda, oblaci su se ponovo navukli i kao da su zatvorili prizor. Šta si videla – videla si.
Oblaci se tanje, a pirinčana polja kreću da se naziru
Pogled na neko imanje sa vidikovca
Pirinčana polja u okolini Sape
Pogled na neko imanje sa vidikovca
Pogled na neko imanje sa vidikovca, detalj
Vremenom su naše „čizme“ koje su ipak odradile značajan deo posla počele da se cepaju od trenja i kamičaka preko kojih smo morale da hodamo. Tu, na izlokanom putu, mada je povremeno bilo i blata, glavna je bila voda koja je dolazila sa svih strana, uključujući i par situacija kada smo morale da gazimo kroz vodu koja se u vidu nabujalih potoka slivala niz kosinu koju je sekao put, pa oticala na drugu stranu. Čai se trudila da nam ukaže preko kog kamenja da hodamo da bismo preskočile te potoke, ali to često nije imalo nikakvog efekta, jer su nama noge već bile ozbiljno mokre. Kolena i donja polovina butina, iznad „čizama“, a ispod kabanice, takođe su bili skroz mokri. I tako smo posle par sati hodanja po kiši i hladnoći konačno došle do kuće u kojoj živi Čai sa mužem i dvoje dece.
To je jedna divna, prostrana kuća, napravljena od kvalitetnog materijala, ali... ona još uvek nije završena. I još je daleko od toga da bude završena. Ipak, svuda ima krova i zidova i kuća ne prokišnjava, ali... vlaga je neverovatna i sve je mokro. Tako smo, kada smo ušle u prvu prostranu prostoriju koja je služila kao trpezarija, da bismo mogle da sednemo i danemo dušom minut-dva, prvo morale da obrišemo plastične stolice koje su bile mokre od kondenzacije.
Pogled sa vrata trpezarije ka terasi sa koje verovatno ponekad može nešto i da se vidi
Čai nam je pokazala gde su nam sobe, ali pošto je krevet u prvoj sobi bio veliki, nas dve smo tu odlučile da spavamo zajedno da bismo bile sigurne da će nam biti toplo jer mada smo imale dva izuzetno debela prekrivača na raspolaganju, spoljašnja temperatura pri kojoj nam se videla para dok smo izdisale nije obećavala. (Uzgred, u toku noći je bilo oko 1 stepen iznad nule). Toplo je bilo samo u kuhinji i to samo odmah pored vatre, ognjišta, koja je gorela u plitkoj rupi betonskog poda i oko koje smo ubrzo poređale svoju mokru garderobu i patike da se suše. Direktno iznad vatre su bili poređani komadi mesa koje se tu sušilo i dimilo, a nasuprot niskih stoličica na kojima smo sedele bio je poređan uza zid veliki broj džakova sa pirinčem.
Jedini izvor toplote u kući
Pod datim okolnostima, Sneža i ja nismo ni pomišljale da se istuširamo, mada nam je Čai to ljubazno ponudila. Bilo nam je previše hladno, a i bilo nam je i vode preko glave. U međuvremenu sam se ja dosta sneveselila. Pokušavala sam da se prisetim kako sam to spavala po Crnog Gori kada sam planinarila i kada mi skromnost smeštaja uopšte nije smetala (videti: https://www.svudapodji.com/crna-gora-3/). Pitala sam se da li sam u međuvremenu postala previše „fina“ čak i za sopstveni ukus, pa ne mogu da boravim na skromnim mestima. To veče nisam došla ni do kakvog zaključka, ali sam kasnije razmišljala o tome i zaključila da je prednost „nekonvencionalnog smeštaja“ u Crnoj Gori bila ta da je uvek bilo toplo, čak i kada bismo pokisli. Mislim da mi je ovde pre svega smetala ta hladnoća i vlažnost koji su ulazili i u garderobu, i pod kožu, i u kosti.
Sneža se sve vreme vrlo hrabro držala, bez ikakvog žaljenja. Ja sam se dodatno osećala odgovornom jer sam sve organizovala i izabrala upravo ja, ali me je Sneža uveravala da je sve u redu. Ovde se ujedno pokazao i veliki kvalitet moje drugarice. Mada obe volimo da se povremeno „častimo“ dobrim smeštajem ili nekim finim obrokom, suštinski i ona i ja znamo ne samo da preguramo neke teže delove, već čak i da sa puno duha uživamo u njima i da se čak smejemo na sopstveni račun.
Tako je i ovde bilo na neki način. Za početak je pomoglo to što je, dok smo se mi presvlačile i pokušavale da se zagrejemo, Čai spremila veoma ukusnu večeru. Sele smo i večerale sa njom i njenom decom u prostranoj prednjoj prostoriji gde su se stolice ponovo ovlažile od vlage u vazduhu, ali je ukusna hrana ipak bila dobra stvar i mi smo lagano počele da se osećamo malo bolje i opuštenije. Onda nas je Čaina 12-godišnja ćerka pitala da li hoćemo da igramo karte sa njom. Što da ne? I nije baš bilo da smo imale nešto drugo da radimo. Ona nam je pokazala neku svoju igru koja je bila jednostavna, pa smo se tako na kratko zabavile. Dok smo se mi pored vatre kartale, odjednom je nestala struja i mi smo ostale da sedimo u potpunom mraku, osim svetlosti vatrice koja je gorela. To je još više naglasilo zvuk kiše koja je lila napolju, ali je onda struja ponovo došla. Pa je ponovo nestala. Pa je ponovo došla. I tako više puta. Mi smo se igrale karata neko vreme, ali smo na kraju odustale i već oko 20h otišle na spavanje.
Dok sam ležala u krevetu i lagano se zagrevala ispod dva prekrivača, osim kiše koja je i dalje lila bez prestanka, sve vreme sam čula i buku obližnjeg potoka koji je jurio niz strminu. Voda svuda oko nas, a ja sam se samo prisećala novinskih izveštaja o klizištima negde u severnom Vijetnamu. ... Ipak sam se uspavala.
Kada sam se ujutru probudila čula sam samo zvuk jedne vode i shvatila da je kiša prestala jer je bilo nemoguće da bujni potok presuši preko noći. Izašla sam na verandu dobro umotana u toplo ćebe, ali i dalje ništa nije moglo da se vidi. Banana ispred verande i izmaglica.
Pogled sa terase kuće u kojoj smo odseli u Sapi
Dok je Čai lagano pripremala doručak, mi smo se pored vatre ogrevale, ali i dosušivale odeću i obuću. Čak i ono što je prethodno veče bilo suvo, u toku i noći je povuklo vlagu i sada je bilo poprilično neupotrebljivo. Ipak, vremenom se osušilo, a mi smo lepo jeli kajganu, palačinke sa medom i banane. Ispostavilo se kasnije da je to tipičan doručak za turiste koji su nam spremali u svim privatnim smeštajima gde smo odsedale.
Još smo sačekale i da Čai pripremi svinjske nogice za kasnije kada bude kuvala večeru. To se sastojalo od toga da je svinjsku nogicu nabila na tanku metalnu šipku i vrtela je nad otvorenim plamenom sve dok nogica nije skroz pocrnela. To je u stvari radila paralelno sa dve nogice. Onda ih je prala u lavoru vode, a ujedno je skinula i rožnate navlake koje idu preko papaka. Kaže da se nogice kasnije kuvaju, pa se dalje sprema neko jelo. Uz put nam je kazala i da jedu sve od svinje, uključujući i kosti. Navodno ih nekako vrlo tanko narežu i onda ih jedu. Meni to nije baš zvučalo primamljivo.
Mi smo posle svega toga pošle dalje u šetnju, kao što je i bilo predviđeno. Prvo smo svratile u lokalni muzej u selu Ta Van koji se osim narodnim nošnjama i običajima različitih plemena koja žive u ovim krajevima bavi i tim kamenjem koje je mene posebno zanimalo i koje se nalazi na Uneskovoj Načelnoj listi svetske baštine.
Naime, 1925. godine je neki francuski istraživač „otkrio“ ovo kamenje. U pitanju su velike kamene gromade koje vire iz okolne zemlje i koje su izgravirane. Do sada je u ovoj oblasti, u okolini Sape, otkriveno oko 200 ovakvih izrezbarenih kamenih gromada. Na njima su istraživači otkrili različite tipove rezbarija, od običnih linija do zoomorfnih i antropomorfnih likova, ali se u principu ni do dana današnjeg ne zna mnogo o svemu ovome. Postoje neke indicije da je kamenje izgravirano pre oko 2000 godina, ali se i dalje ne zna tačno ko je to radio.
Izrezbareni kamen u blizini muzeja u selu Ta Van
Izrezbareni kamen u blizini muzeja u selu Ta Van, detalj
Uskoro smo skrenule sa puta i pošle jednom stazom koja je vodila pored onih blatnjavih pirinčanih polja postavljenih po terasama koje sam pominjala, ali i pored jednog manjeg kamena. Čai se tu uopšte nije obazirala, već nas je dovela do najvećeg kamena u tom kraju. Slikale smo se malo, ali je i dalje bilo vrlo nezgodno zbog te vlage koja nas je okruživala. Naočare su mi se zamagljivale, a i objektiv na fotoaparatu, a ako bih htela da ih obrišem, moja košulja je bila vlažna i to je bilo problematično. Ipak, na kraju sam bila zadovoljna. Videla sam „samo“ tri od 200 ovakvih gromada, ali imajući u vidu vremenske okolnosti, bilo je to savršeno.
Izrezbareni kamen u sred pirinčanog polja
Najveći izrezbareni kamen u kraju, dug je oko 12 metara
Nakon što smo obišle ovih par kamenih gromada, nastavile smo da idemo dalje putem i ubrzo opet skrenule na jednu bočnu stazu i uputile se ka nekom vodopadu. Do tog vodopada vode sve ili većina tura. Staza prolazi između seoskih kuća i imanja i na jednom mestu smo stale pored jednog manjeg parčeta zemlje na kojem je rasla indigo biljka čije lišće kada se usitni i stiska između dlanova daje indigo boju. Zapravo, prvo daje zelenu, a kasnije se ona pretvara u indigo i nju koriste lokalne žene za bojenje platna. Morala sam da probam, ali je u međuvremenu počela da pada kiša.
Onda smo se spustile do vodopada, koji nije bio ništa posebno, ali smo se ipak tu malo zadržale da bi se fotografisale. Uostalom, kao i svi ostali turisti koje smo tu zatekle. Zatim smo krenule da se vraćamo, ali jednom drugom stazom penjući se dosta uzbrdo. Ja sam na sebi imala kišnu kabanicu i ubrzo sam počela da se potparujem ispod nje, tako da sam bila skroz mokra „iznutra“ kada smo stigle do jednog lokalnog restorana gde smo ručale. Prvo sam krenula da se skidam, jer mi je bilo užasno vruće, a dok smo čekale jelo, krenulo je da mi biva hladno, pošto i ovde nije bilo nikakvog izvora toplote tu gde smo sedele. Košulja koju sam skinula bila je skroz mokra, a i skroz se ohladila, i nije bilo šanse da je ponovo obučem. Srećom sam imala dovoljno materijala u malom rancu da sam mogla da improvizujem.
Posle ručka nas je jedan kombi povezao ka centru Sape, zajedno sa još turista koji su ručali na istom mestu, ali smo uz put svratili do Čaine kuće da bismo nas dve uzele svoje velike rančeve. Pošto je kiša u međuvremenu i dalje padala, ponovo smo rančeve stavile ispod strehe kod ulaza u crkvu (koji je bio zatvoren) i krenule da potražimo neku radnju sa vodom i hranom. Našle smo je, ali smo uz put nailazile i na druge prizore. Evo par...
Maleno prase na ražnju u Sapi
Evo kako je Sapa izgledala pre nego što smo je napustile
Pošto smo kupile vodu i neke sitnice za put, vratile smo se do crkve i trga, a ubrzo i istim tipom autobusa kao onaj kojim smo stigle u Sapu prethodnog dana krenule za Hanoj.
Putujući dalje po Vijetnamu, posle par nedelja smo srele neke ljude koji su nam rekli kako je neka devojka koju su u međuvremenu upoznali bila prethodno u Sapi i da je imala četiri divna sunčana dana. Ispostavilo se posle da smo na to obe u sebi pomislile isto – „Lažljiva kučka!“