U prethodnom nastavku sam napisala kako sam od Bezansona do Belfora putovala lokalnim vozom. On je naravno sporiji od brzog TŽV-a, ali, ako se ima vremena, ovo je jedna veoma prijatna vožnja. Prolazi se kroz izuzetno lepe predele, u većem delu prateći dolinu reke Du.
Na putu od Bezansona do Belfora
Na putu od Bezansona do Belfora
Tokom jedne deonice, pruga ide paralelno sa Kanalom Rona-Rajna (Canal du Rhône au Rhin) kojim je praktično omogućena rečna plovna veza između Severnog i Sredozemnog mora. Kanal je izgrađen krajem XVIII i početkom XIX veka (završen je 1833. godine), ali se danas uglavnom koristi za manja plovila i jahte, a mnogo manje za barže.
Deo Kanala Rona-Rajna
Deo Kanala Rona-Rajna
Takođe sam i u gradiću Monbelijar mogla iz voza da vidim i istoimeni zamak.
Zamak Monbelijar
Naravno, u nekom trenutku sam došla i do Belfora gde sam krenula u šetnju od železničke stanice do centra. Za to je potrebno oko 15 minuta ili barem najmanje duplo duže ako se pauze za fotografisanje prave onoliko često koliko ja to radim.
Belfor: zgrada železničke stanice
Belfor, detalj
Belfor, detalj
U jednom trenutku sam na nebu uočila „zver“. Na prvi pogled mi nije bilo jasno šta je u pitanju, ali već posle par trenutaka se situacija razjasnila – u pitanju je bio ogroman leteći zmaj.
Leteći zmaj iznad Belfora
Leteći zmaj iznad Belfora
Kroz grad protiče rečica Savurez (Savoureuse) i moja šetnja je podrazumevala da moram da je pređem da bih došla do centra grada.
Rečica Savurez u Belforu
Što se Belfora tiče, u vodiču koji sam koristila nisam našla ništa drugo što se ovde smatra posebno značajnim osim skulpture Lava iz Belfora koja se nalazi kod citadele, pa sam se tamo i uputila.
Kao i Bezanson, i Belfor ima svoju citadelu na vrhu uzvišenja iznad grada, ali je ona manja i značajno manje očuvana od one koju sam ranije videla u Bezansonu. Koliko sam shvatila iz vodiča, utvrđenje u obliku pentagona koje je zahvatalo čitav (tadašnji) grad bilo je gotovo remek-delo, ali su zbog razvoja grada i potrebe da se isti širi u XIX veku uništene zidine u ravnom delu grada.
Što se lava tiče, njega sam delimično ugledala još iz jedne sporedne ulice i tek tada sam shvatila svu njegovu velelepnost. Ja sam pre dolaska ovde gledala neke slike, ali barem te koje sam našla površno tražeći na internetu nisu uopšte pružale pravu predstavu o ovoj ogromnoj skulpturi ili je možda samo u pitanju da čovek ovakve stvari najbolje spozna uživo. U svakom slučaju, nakon što sam lava uočila prvi put, ubrzo sam došla i do mesta odakle sam mogla bolje da mu se divim.
Citadela u Belforu – pronađite lava (samo se glava vidi)
Citadela u Belforu, a ispod nje je lav
Lav iz Belfora
Ovo je trenutak kada se čovek nužno seti pesmice Duška Radovića „Strašan lav“:
Bio jednom jedan lav
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav!
Strašno, strašno! ...
Ipak, ovaj lav, uostalom, kao i onaj iz pesmice, na kraju nije ni tako strašan, ali je svakako impresivan!
Lav iz Belfora je kolosalna skulptura koju je od crvenog peščara 1880. godine napravio poznati francuski vajar Frederik Ogist Bartoldi. O njemu sam već pisala u (https://svudapodji.com/fns-11/), a on je najpoznatiji kao autor Kipa slobode koji ukrašava ulaz u njujoršku luku.
Skulptura Lava iz Belfora je visoka 11 m, a dugačka 22 m, a ovde je podignut da bi simbolizovao herojsku odbranu grada od 1870. do 1871. godine, tokom Francusko-pruskog rata.
Moram da priznam da nisam pomišljala da se penjem ni do Lava, ni do citadele. Jedno vojno utvrđenje na dan mi je sasvim dovoljno.
Ono što sam uradila posle slikanja Lava iz više uglova i koristeći zum bilo je da sam otišla do glavnog trga u Belforu gde sam sela i popila jedno crveno pivo. U odnosu na prethodne dane, ovog i nisam mnogo hodala, ali sam se sada već sasvim fino opustila i prijalo mi je da pravim ovakve pauze.
Pivo u Belforu
A posle te pauze želela sam da malo obiđem i centar grada. Mada Belfor ni na koji način nije popularan među posetiocima kao ostala mesta u kojima sam prethodnih dana boravila, ipak je to jedan ljubak grad i ta šetnja mi je sasvim fino prijala.
Za početak sam obišla krug po samom trgu koji se zove Plas d’Arm (Place d’Armes). Tu sam videla Katedralu iz XVIII veka, ali mi je pogled prvo privukla „plaža“ na sred trga.
Glavni trg u Belforu
Bilo mi je simpatično da su gradske vlasti rešile pitanje nedostatka peščane plaže u gradu tako što su je napravili, a i opremili sa sve stolicama i suncobranima.
Plaža na glavnom trgu u Belforu
Zatim sam ušla i u katedralu koja je kao i Lav napravljena od crvenog peščara. Katedrala ima status nacionalnog spomenika, dok su orgulje u njoj kategorizovane kao istorijski spomenik.
Katedrala u Belforu
Katedrala u Belforu
Pogled na glavni trg u Belforu
Na trgu se nalazi i Gradska većnica (Hôtel de ville) koja je prvobitno sagrađena u periodu 1722-1724. kao privatna palata.
Gradska većnica
Kao i svaki grad i Belfor ima nevaljale i neposlušne građane koje je s vremena na vreme potrebno i privesti. Evo i lokalnog zatvora ili bolje rečeno centra za pritvor.
Zatvor u Belforu
A onda sam ponovo došla do mesta sa kog sam mogla da se divim Lavu iz Belfora. Na sledećoj slici, mogu da se vide i dve osobe blizu Lava, što daje bolju predstavu o istinskoj veličini ove skulpture.
Lav iz Belfora
Lav iz Belfora
Prošla sam i pored jednog preživelog bastiona s kraja XVII veka koji se zove Toranj 46 (Tour 46), a koji se danas koristi kao prostor za izložbe.
Toranj 46
Ali, u centru Belfora ima i sasvim drugačijih građevina poput velikog hotela pored kojeg sam prošla. U pitanju je raskošna građevina iz 1907. godine koja je vrlo brzo u to vreme postala najekskluzivnije mesto u regionu.
Hotel u Belforu
Vrativši se u Miluz, kasnije popodne sam konačno krenula da šetam po samom gradiću. Prethodnih dana sam se vraćala ili kasno ili sam bila suviše umorna ili sam se suviše znojila (zbog visoke temperature u kombinaciji sa visokom vlažnošću vazduha), tako da sam jedva čekala da odem u svoju sobu, istuširam se i opustim.
Sadašnja šetnja nije bila nikakav problem jer je centar (glavni trg) bio udaljen od moje sobe samo desetak minuta.
Trg Republike (Place de la République) u Miluzu blizu kojeg sam imala sobu
Došavši do glavnog trga u Miluzu podsetila sam se koliko je to ljupko mesto, što mi je ostalo u sećanju od kada sam ovde svratila na kratko tokom nekog davnašnjeg putovanja.
Crkva Sv. Stefana (Temple Saint-Étienne)
Zbog svoje veličine i položaja, protestantska crkva Sv. Stefana na glavnom trgu u Miluzu, sagrađena 1859. godine, često se zove katedralom i ona je na ovom mestu zamenila raniju crkvu iz XII veka.
Na trgu se može videti i izuzetno lepa Gradska većnica (Hôtel de Ville) iz 1552. godine. Njen graditeljski stil je jedinstven u Francuskoj (Renesansa iz Rajnske oblasti), a dekoracija spoljašnje fasade je urađena 1698. godine i to je ono što može da se vidi na ovoj impresivnoj zgradi. Kasnije je zgradi dodat i drugi sprat.
Gradska većnica u Miluzu
Gradska većnica i deo glavnog trga u Miluzu
Prvo sam malo prošetala po okolini glavnog trga, a onda sam se odlučila i da sednem u jedan restoran baš tu da bih večerala.
Okolina glavnog trga u Miluzu
Želela sam da jedem nešto tipično, a što se tiče pića, pošto sam bila tako blizu Nemačke, nekako mi je tokom čitavog ovog putovanja više prijalo da pijem pivo nego vino, pa tako i ovde.
Pivo u Miluzu
Naručivanje piva mi je išlo lako, ali je delimičan problem bio sa hranom, pošto je jelovnik bio samo na francuskom. Restoran je imao digitalnu verziju menija na više jezika koja je mogla da se skenira sa stola, ali je za to bilo potrebno da imate internet, a restoran nema vaj-faj. Dakle, mada sam poprilično fino funkcionisala ovih dana sa svojim ograničenim znanjem francuskog, bilo šta komplikovanije, poput biranja pravog jela, predstavljalo je veći problem. Ipak, na kraju sam bila izuzetno zadovoljna svojim izborom.
Predjelo u okviru večere u Miluzu
Toliko sam bila zadovoljna ovim predjelom, da sam kod kuće napravila svoju verziju terina, tj., mesnog nareska. Evo slike, a evo i recepta:
Terin na moj način poslužen u tanjiru koji sam sama napravila
TERIN
- 200 g pršute u tankim režnjevima
- 500 g dva puta mlevene svinjetine
- 200 g pileće džigerice
- 400 g ćurećeg belog mesa
- 1 glavica crnog luka
- 2 čena belog luka
- 1 kašičica listića od sveže majčine dušice
- 1/2 kašičice suvog origana
- 1 kašika šljivovice ili konjaka
- začini po receptu
Ćureće belo meso iseći na deblje šnicle i začiniti solju, biberom i mešavinom začina za piletinu, kao i sa pola kašičice korijandera u prahu. Kratko ispržiti na masti, izvaditi iz tiganja i ostaviti sa strane da se ohladi.
Dodati u tiganj još malo masti, pa staklasto ispržiti sitno seckani crni luk. Posuti solju i biberom. Kada je luk gotov, dodati sitno seckani beli luk, majčinu dušicu, origano i šljivovicu, i još samo malo pržiti, a onda ostaviti da se malo prohladi.
Pileću džigericu usitniti (može u nekom aparatu), pa dodati u posudu gde je već stavljeno mleveno svinjsko meso. Zatim dodati crni luk i sve dobro spojiti meseći rukom.
U pleh za vekne koji će ići u rernu, staviti prvo papir za pečenje, ali tako da krajevi vire. Neophodno je da se papir dobro izoblikuje prema obliku pleha. Zatim poređati režnjeve pršute po dnu i stranicama tako da se po malo preklapaju, ali i da vire van pleha. Zatim 1/3 mesne mešavine staviti na dno pleha, preko pršute i proveriti da nema nikakvih džepova sa vazduhom. Poređati polovinu šnicli od ćuretine, zatim staviti drugu trećinu mesne mešavine, pa ostatak ćuretine i završiti mesnom mešavinom. U svakom redu proveriti da li je sve dobro raspoređeno i nema vazdušnih džepova.
Preklopiti režnjevima pršute koji vire, pa rukom ponovo dobro pritisnuti da bi se sve fino spojilo, a onda i papir za pečenje takođe preklopiti preko pršute i ponovo rukom proveriti da je sve kompaktno. Preko dobro zatvoriti sa 2 sloja aluminijumske folije i staviti u vodenu kupku u rernu na 120 stepeni 90 minuta.
Kada se pleh izvadi iz rerne, potrebno je da se površina terina pritisne nečim težim – konzervom ili pakovanjem šećera, npr. Tako se ostavi da se ohladi, a kada se u potpunosti ohladi, stavi se u frižider. Narednog dana se okrene na tanjir i seku se režnjevi.
A što se mog putovanja tiče, za razliku od prethodnih dana, poslednji dan je bio poprilično lenj. Za početak sam se ujutru razvlačila u sobi koju sam iznajmila tokom ovog putovanja. Popila sam kafu, ali i doručkovala sada već sasvim hladne ostatke glavnog jela u okviru večere od prethodnog dana za koje su mi u restoranu dali pristojnu ambalažu. Bilo mi je ukusno i ovako hladno, mada je svakako topla verzija tart flambea bila bolja.
Nisam nikuda žurila i zato što je ujutru bilo oblačno, ali se nebo posle izvesnog vremena prilično raščistilo. Tako sam u nekom trenutku izašla iz sobe i lagano se uputila ka samom centru, tj., ka glavnom trgu. Mada nisam imala nikakav jasan plan za ovaj prvi deo mog dana, ipak sam dobila inspiraciju kada sam stigla do glavnog trga Plas d la Reunion (Place de la Réunion) i podsetila se da tu ima lepih terasa koje pripadaju okolnim kafeima.
Plas d la Reunion
Sela sam u jedan i naručila kafu. Kao i puno kafea i restorana u kojima sam bila tokom ovog putovanja i ovde nisu imali vaj-faj, ali je kelner bio jako ljubazan i rekao mi je da mogu da koristim besplatan vaj-faj neke obližnje firme. Funkcionisalo je i ja sam kratko piljila u svoj telefon, ali sam ubrzo odustala i umesto toga shvatila da jako uživam u prilično besciljnom vrtenju raznih ideja po svojoj glavi. Bilo mi je jasno da sam se opustila i to mi je prijalo na više nivoa.
Posle nedefinisanog vremenskog perioda sam ipak ustala i prvo obišla krug po trgu, a onda otišla i do jedne ulice u blizini koja mi se činila kao glavno mesto za šoping, imajući u vidu brojne radnje.
Okolina trga Plas d la Reunion
Na trgu Plas d la Reunion se može videti i lepa česma
Nastavila sam sa prilično besciljnim razgledanjem ušavši u par radnji, ali bez neke preke potrebe. Ovog dana zaista nisam nikuda žurila. Ali, Miluz nije veliki grad, pa onda ni njegova glavna ulica za kupovinu takođe nije duga. Kada sam došla do njenog kraja, a to je sve bilo u pravcu koji me je zanimao, sada sam već počela da se krećem sa ciljem.
Naime, rešila sam da odem do Nacionalnog muzeja automobila (Musée national de l’automobile). Moram da priznam da mi prvobitno ovo uopšte nije bilo planirano odredište za obilaske, ali su mi Stojan i Tanja (mladić i devojka iz Srbije koje sam upoznala na početku svog boravka u Miluzu) najtoplije preporučili ovo mesto. Oni su mi pomenuli i muzej vozova koji se nalazi nešto dalje, ali mada volim da se vozim vozovima, nikako nisam bila zainteresovana za muzej tog tipa. Osim toga, jedan muzej mi je bio sasvim dovoljan ovog dana.
Muzej automobila je udaljen od centra oko pola sata hoda. To je naravno ništa u odnosu na svo moje šetanje prethodnih dana, ali, kao što sam već sugerisala, ovog dana sam bila posebno lenja, tako da sam na kraju otišla peške samo do muzeja. Nešto kasnije sam se tramvajem vratila do centra Miluza.
Uzgred, čak i oni koji vozom dođu u Miluz na kratko, vrlo lako mogu da se prebace do muzeja. Od železničke stanice Miluzu tramvaj br. 1 vodi pravo do muzeja (i nastavlja dalje). U pitanju je 5-6 stanica i oko 10-ak minuta vožnje tramvajem. Karte za tramvaj se kupuju na automatu koji postoji na stanicama i važno je da se karta poništi čim se uđe u tramvaj.
Ali, dakle, ja sam ka muzeju išla peške. S jedne strane mi je drago da sam to uradila kako ne bih imala utisak da sam nešto propustila, a s druge strane, ništa i ne bih propustila jer sam uglavnom išla prilično nezanimljivom ulicom.
A što se muzeja tiče on je nastao iz kolekcije koju su prikupila braća Šlumf. Oni su bili vlasnici kompanije za izradu proizvoda od predene vune (osnovana 1935.), a takođe i predionice. Svoj posao su nastavili da razvijaju i posle Drugog svetskog rata i postali su prilično imućni. Ali, oni su takođe bili i veliki obožavaoci automobila i tako su krenuli da prave svoju kolekciju. Što se fabrike tiče ona je imala buran kraj, jer su braća bila u velikim dugovima i morali su čak da pobegnu u Švajcarsku, ali je kolekcija 1978. klasifikovana kao istorijski spomenik i tako je spašena. U međuvremenu se svašta dešavalo, ali je suština da danas u Miluzu može da se poseti ovaj muzej koji je, zapravo, izuzetno zanimljiv, čak i za ljude koji nisu previše fokusirani na automobile.
Nacionalni muzej automobila
Pre nego što sam krenula da obilazim samu kolekciju, izašla sam u jedan bočni prostor gde su izloženi razni automobili koji mogu da se voze po poligonu koji ovde postoji. Posetilac samo treba da ima vozačku dozvolu, da izabere model i da plati.
Nacionalni muzej automobila
Nacionalni muzej automobila
Evo i cenovnika koji je važio u avgustu 2022. godine.
Nacionalni muzej automobila
Što se same kolekcije tiče, ona je istinski impresivna. Ja sam u početku malo lutala idući nasumično, sve dok nisam shvatila da na podu postoje jasno i krupno ispisani brojevi koji sugerišu redosled obilaženja. Ima smisla da se prati takav predlog. Evo samo malog izbora kola koja sam snimila.
Kola iz 1891. godine
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nacionalni muzej automobila, detalj
Nisu, naravno, sva kola iz prve polovine XX veka, neka su i iz druge polovine, poput sledeća dva primerka.
Nacionalni muzej automobila, detalj
Levo je Trabant iz 1986. godine čija se karoserija pravila od duroplasta, što je bio predmet brojnih šala širom sveta. Desno je Citroen 2 CV, koji je kod nas imao nadimak Spaček, iz 1954. godine. Kod ovog automobila stoji tabla koja kaže da su specifikacije za ovaj auto navodile da kola mogu da prevezu „2 seljaka u klompama, 50 kg krompira ili bure, uz maksimalnu brzinu od 60 km/h.“
Da, bilo je veoma zabavno doći u ovaj muzej.
Posle posete muzeju, tramvajem sam se vratila u centar i tu malo prošetala po centru, a onda otišla na lagan ručak koji se sveo na improvizaciju, pošto je već bilo skoro 3 popodne i kuhinje tipičnih francuskih restorana su već bile zatvorene što se tiče ručka.
Muzej lepih umetnosti u Miluzu
Miluz, detalj
S druge strane, zato kafei rade u skoro svako doba dana, pa sam tako otišla na još jednu kafu na glavnom trgu uživajući i dalje u ljupkosti nekih zgrada koje se mogu videti. Nema ih puno, kao što je slučaj sa većinom drugih mesta koja sam obilazila na ovom putovanju, ali sam ipak uživala.
Vraćajući se ka sobi još sam kupila par sitnica, a onda sam mogla fino da se spakujem.
Odlazak na aerodrom i povratak kući su prošli bez bilo kakvih zanimljivosti. A kasno uveče, kada sam se u svom krevetu spremala za spavanje, sve vreme sam imala lagani osmeh na licu koji je odražavao zadovoljstvo što sam tako lepo obišla ovaj izuzetno zanimljiv i slikovit deo Evrope.