Slučaj je hteo da smo na plaži Andilana bile jedne nedelje, jer kako se ispostavilo restoran na plaži čije smo ležaljke i suncobrane rentirale nedeljom tradicionalno nudi švedski sto za ručak, navodno sa dosta jela od morskih plodova i riba. Mi smo rezervisale sto prethodnog dana, tako da smo samo čekale kada će ručak da počne. Ja sam, uz povremene ulaske u vodu da se osvežim, u međuvremenu samo opušteno gledala na levo i na desno od sebe.
Plaža Andilana – moj pogled na levo
Plaža Andilana – moj pogled na desno
Ispostavilo se da taj ručak i nije tako spektakularan kao što ga reklamiraju, ali činjenica je da je bilo dosta hrane i da smo se nas dve na kraju najele. Drugo što je bilo dobro jeste da smo imale sto na samom kraju restorana, tako da smo mogle i dalje da uživamo u direktnom pogledu na plažu, kao i u muzici organizovanoj za tu priliku.
Plaža Andilana
Ipak, narednih dana smo najčešće jele u jednom znatno manjem restoranu, restoranu koji je manje na glasu, a koji se nalazio ušuškan između radnji u kojima se prodavala roba za turiste.
Posle popodnevnog izležavanja na plaži, krenule smo da se vraćamo u naš hotel pre nego što je pao mrak jer nismo htele da nam se ponovi ono zaglavljivanje u mrklom mraku od prethodne večeri. Uz put smo, naravno, ponovo prolazile pored istih polja kao i pre podne, ali je svetlo sada bilo drugačije, pa sam ponovo slikala.
Polja na putu ka našem hotelu
Hodanje stazicama između pirinčanih polja
Rad na pirinčanim poljima je veoma mukotrpan
Kao što se vidi na gornjim slikama, pirinač je ili već bio zasađen ili se tek sadio, ali su sve to bila pirinčana polja ispunjena vodom. Međutim, na putu ka našem hotelu uočila sam i jednu drugu vrstu pirinča koja je rasla na padini, pa samim tim biljke nisu sve vreme bile u vodi. To nas je obe dosta zbunilo i bilo nam je neobično, ali smo kasnije saznale da je u pitanju vrsta pirinča koja se upravo sadi na padinama, a onda njegovo navodnjavanje zavisi od padavina.
Padina prekrivena pirinčem
U sobu smo se vratile na vreme da uživamo u divnom prizoru koji je stvaralo zalazeće Sunce.
Pogled sa naše terase
Naredni dan je bio dosta lenj – jednostavno smo ujutru posle doručka prošetale do plaže Andilana, tamo se izležavale ceo dan, ručale u tom drugom restoranu gde smo istinski uživale u hrani, a onda se predveče vratile u sobu na vreme da ponovo uživamo u još jednom spektakularnom zalasku Sunca.
Kuće lokalnih stanovnika u blizini našeg hotela
Ručak u skromnom restoranu na plaži
Ručak u skromnom restoranu na plaži
Zalazak Sunca u kojem smo uživale sa terase naše sobe
Posle par srazmerno lenjih dana gde nam je jedina aktivnost bila da idemo na plažu, kupamo se i jedemo, konačno smo odlučile da to malo promenimo. I bila je to sjajna odluka. Doduše, razmatrale smo takođe i mogućnost da idemo na neki izlet čamcem do jednog od obližnjih ostrva da bismo tamo gnjurale, ali smo odustale jer nam se izlet činio previše skupim, a svaki dan su internetski meteorolozi pretili oblacima i kišom, pa smo smatrale da bi bilo bezveze da mi nešto gnjuramo, a da nam sunčani zraci ne prodiru u tu vodu, već sve da bude sivo. Ovo je za nas bila laka odluka pogotovo imajući u vidu da smo planirale da krajem našeg obilaska Madagaskara provedemo još par dana na plaži, ali tada skroz na jugu gde bi trebalo da je stalno sunčano.
Uzgred, kad već pominjem vreme i prognozu, moram da ponovim da se ispostavilo da smo imale puno sreće. Naime, januar je jedan od najkišnijih meseci na Madagaskaru jer je u sred kišne sezone. Kada sam već napravila plan puta, počela sam povremeno preko interneta da proveravam kakvo je vreme. Bila sam zgranuta kada sam redovno viđala oblake i kišu sa ili bez grmljavine! Onda sam sebi rekla: „Pa dobro. Ići ćeš gotovo na drugi kraj sveta da bi bila u sobi dok napolju lije kiša, ali ćeš se makar propisno odmoriti i naspavati.“ Svako se teši kako najbolje zna.
Međutim, ispostavilo se da kiša jeste pretila, kao i oblaci, ali je u toku dana bilo dosta sunčano. Tokom pet dana na Nusi Beu, nas kiša nije uhvatila nijednom prilikom, a nije da nisam svaki dan uredno sa sobom nosila kišobran. Doduše, noću je redovno i obilno padala, ali to meni već zaista uopšte više nije bilo bitno.
S druge strane, ono što je stalno bilo prisutno bila je veoma velika vlažnost vazduha. Kako smo mi u sobi imale uključen klima uređaj u toku čitave noći, to je značilo da je sve što je bilo u sobi bilo srazmerno hladno u odnosu na spoljašnju temperaturu. Kada bih se ujutru probudila i provirila kroz veliki francuski prozor, uvek sam dobijala inspiraciju da odmah zgrabim svoj foto-aparat i izađem napolje da bih slikala onu istu plažu koju sam gledala svaki dan. Međutim, kako je moj aparat bio hladniji nego što je temperatura bila napolju, a ujedno je napolju bila i velika vlaga, redovno se dešavalo da mi se sočivo zamagli, barem na početku.
Kada je sočivo delimično zamagljeno
Kada se sočivo odmagli
Ipak, svaki put kada bih pogledala tu plažu, pogotovo tokom oseke, nisam mogla da verujem gde smo se mi kupale prvog dana i opet sam mislila koliko smo sreće imale da se nismo povredile, tj., ogrebale o neki od tih korena mangrova koji su izbijali na gore.
Dakle, mi smo odlučile da pretposlednjeg dana boravka na Nusi Beu odemo u mali obilazak jer je prognoza za taj dan navodila da je verovatnoća kiše 80%! Znači, nema ništa od plaže, pa hajde onda da nešto drugo vidimo. Tako smo zemljanim putem koji je vodio od našeg hotela došle do glavnog asfaltnog puta i tu smo stale da bismo uhvatile neki tuk-tuk.
Stao je jedan, a mi smo onda krenule sa pregovorima oko cene, praktično ispitujući „tržište“ jer nismo imale predstavu koliko to može da košta. Jasno nam je bilo da će nam tražiti znatno više nego što se naplaćuje lokalcima i to je bilo u redu, ali smo mi u stvari pregovarale oko tog „znatno“. Pretpostavljam da sam nalik na većinu ljudi time što ne volim da baš bacam pare i da se osećam kao ovca za šišanje. Sve se svodi samo na to. Tako smo mi iz trećeg pokušaja došle do tuk-tuka i za nas zadovoljavajuće cene. Naša logika je bila sledeća: cena za nas nije bila previsoka, a s druge strane kad bi vozač svaki dan imao takvu vožnju, imao bi na mesečnom nivou znatno veći prihod od prosečnog na Madagaskaru. Mislim da je to bilo fer sa naše strane.
Tako smo prvo otišle do kraterskih jezera. U pitanju je nekoliko jezera koja su se oformila u kraterima vulkana, pošto je Nusi Be vulkanskog porekla. Međutim, ovde ne postoji zabeležena erupcija, tako da smo bile mirne. Naš vozač je prvo stao pored jezera Andzavibe (Lac Andjavibe) da možemo da ga vidimo iz relativne nizine. Prednost obilaska Madagaskara u vreme niske sezone jeste ta da, mada ih ima, broj lokalnih prodavaca suvenira je znatno manji nego u vreme visoke sezone, pa samim tim posetilac ima više mira da posmatra okolinu zbog koje je tu i došao.
Jezero Andzavibe
Onda smo se odvezle i do blizine vrha brda Paso (Mont Passot) gde je parking za vozila. Tu se kupuju ulaznice, a onda sledi kratka šetnja da bi se došlo do samog vrha gde se nalazi neki repetitor, ali takođe i par platformi sa kojih se pruža veoma lep pogled na jezera, Nusi Be, ali i na obližnji Madagaskar. Tu takođe postoje i brojne prodavnice sa suvenirima, ali kako je bila niska sezona, niti je puno radnji bilo otvoreno, niti smo tu morale nešto da se borimo sa navalentnim prodavcima. Samo jednostavno „Non, merci!“ (Ne, hvala!) i to je bilo dovoljno.
U sredini je jezero Amparihibe (Lac Amparihibe), a nešto dalje je i ostrvce Nusi Sakatia (Nosy Sakatia)
Pogled na severozapad Nusi Bea gde se nalazi „naša“ plaža Andilana – između je bujna vegetacija
Inače, ko voli, ovde može dosta da šeta jer postoji više pešačkih staza, a takođe ima mesta i za one koji vole da posmatraju ptice i/ili orhideje. Ovde može da se dođe i na izlet ili da se malo pokvasi na nekim slapovima. Takođe postoji i jedno jezero gde mogu da se posmatraju krokodili, ali se tu kupanje ne preporučuje.
Pošto nas dve nismo bile zainteresovane ni za jedno od gore opisanog, jednostavno smo se vratile do dela gde smo kupile ulaznice, pa smo otišle na piće, a uz put pozvale i našeg vozača da nam se pridruži. Tu smo ujedno dogovorile i da nas vozi skoro čitav dan, pošto smo originalno ugovorile smo vožnju samo u jednom smeru.
Prilikom tih „pregovora“ suočile smo se sa nečim što nam se i kasnije dešavalo, a što se nikako nije uklapalo u našu logiku. Naime, mi smo dogovorile prvo da nas vozi do samog juga ostrva i nekakve destilerije ilang-ilanga koja se tamo nalazi, a uz put da nas doveze i do tih jezera za koja mora da se prilično skreće sa glavnog puta. Cena koju smo pogodile bila je 50.000 ariarija. Kada smo ga pitale koliko bi koštalo da nas posle destilerije i vrati praktično do mesta gde nas je i pokupio (dakle, bez ikakvog skretanja), on je prvo tražio 140.000 na šta smo ga mi samo bledo pogledale. Onda je odmah sam spustio na 100, a kada smo rekle da to nema logike, sam je spustio na 80.000, što je za nas bilo prihvatljivo, jer je to bilo oko 20 evra. Pitale smo se odakle mu je pala na pamet ona prva cifra koja je bila skoro tri puta veća od već dogovorene za jedan smer, ali nismo došle ni do kakvog smislenog odgovora.
Pogled sa zadnjeg sedišta tuk-tuka
Posle te pauze i poslovnih pregovora, ponovo smo se ukrcale u tuk-tuk i uputile dalje ka jugu i gradiću El Vil (Hell Ville), koji se zvanično sada zove Anduani (Andoany) i koji nema nikakve veze sa paklom (na engleskom „hell“), već je tako nazvan po nekakvom francuskom admiralu. Nama zapravo taj gradić i nije bio mnogo bitan, već smo želele da odemo do obližnje destilerije esencijalnog ulja, pre svega biljke ilang-ilang, ali se ispostavilo da oni tu imaju i mini zoološki vrt. Uzgred, koga zanimaju lemuri u istinski prirodnom okruženju može da ode par kilometara dalje gde se nalazi Prirodni rezervat Lukube (Lokobe). Mi smo zaista želele da odemo baš do destilerije, a ne da gledamo životinje, jer smo smatrale da ćemo kasnije imati dosta prilika za to. Ipak, neki primerci su bili izuzetni i na kraju nam je bilo drago da smo pogledale i životinje, pošto je sama priča oko destilerije u stvari bila dosta svedena i relativno dosadna.
Za početak nas je lokalni vodič proveo kroz deo gde imaju zasade zanimljivog rastinja, ali i gde kornjače koje gaje šetkaju po ravnim zemljanim delovima ograđenim kamenjem preko kojeg ove životinje ograničene svojim oklopima ne mogu da eventualno pobegnu.
S leva na desno: botanički deo, staza za kornjače i staza za posetioce
Onda smo otišle do hranilišta lemura, u pitanju je bio par crnih lemura (Eulemur macaco), pri čemu kod ove vrste postoji seksualni dimorfizam, što znači da mužjak i ženka izgledaju drugačije, tj., imaju drugačije boje. Na sledećoj slici se vidi ženka koja još uvek stoji pored činije sa hranom, dok mužjak (potpuno crn) napušta hranilište i kreće da se penje po okolnom drveću.
Par crnih lemura
Crni lemuri inače žive na severozapadu Madagaskara, tako da je bilo dobro da smo ih videli ovde, jer osim Nusi Bea, nismo obilazile taj region.
Uzgred, treba imati u vidu i važno upozorenje: kada posmatrate lemure koji se penju po krošnjama drveća iznad vas, vodite računa jer oni povremeno obavljaju fiziološka pražnjenja. Kod nas se kaže da kada vas ptica posere to donosi sreću. Nisam sigurna šta se dešava ako se isto desi i u slučaju lemura ili ako se on popiški na vas. Ovaj crni je u nekom trenutku krenuo baš da obavlja tečno pražnjenje, ali smo mi pažljivo izbegle takvo „tuširanje“.
Ženka je ovom prilikom bolje pozirala od mužjaka.
Ženka crnog lemura
Ženka crnog lemura
Dok smo šetali, vodič nam je rekao da su osim zmija i par lemura koji su, navodno, tu došli nedavno pa se sada prilagođavaju i koji su bili u kavezima, sve ostale životinje bile na otvorenom u sred šume. Ali... Ipak je to, mada dosta otvorena, bila vrsta zoološkog vrta, jer su životinje na razne načine bile sprečavane da se slobodno kreću. Krokodili su bili u delu opasanom visokim zidom presvučenim uglačanim betonom, a takođe i kornjače, jedino je kornjačama zid bio znatno niži i mogli ste i rukom da ih dodirnete ako ste hteli, što svakako ne bi bilo preporučeno u slučaju krokodila. Prstenorepi lemuri su bili smešteni na malenom ostrvu oko kojeg se nalazi voda, a pošto se oni plaše vode, a okolna vegetacija je suviše udaljena da bi do nje doskočili, nije postojala opasnost da pobegnu. Kameleoni koje smo videle bili su na drveću što im svakako odgovara, ali je to drveće bilo ograđeno zidom presvučenim glatkim betonom tako da kameleoni svojim nožicama ne mogu da se hvataju za tu podlogu, a svakako oko tog drveća nije bilo drugog do kojeg bi ove životinje mogle da dobace.
S druge strane, lagala bih kada bih rekla da mi nije bilo drago da su mi te životinje bile pristupačne u smislu da mogu da ih vidim iz blizine.
Krokodil u svom ograđenom delu
Prstenorepi lemur
Prstenorepi lemur
Što se kameleona tiče, skoro polovina svih kameleonskih vrsta živi na Madagaskaru, tako da oni ovde mogu da se redovno viđaju. Naravno, previše bi bilo da ja sada ulazim u detalje vezane za te podvrste kameleona, ali jedino što mogu da dodam jeste da ne menjaju svi kameleoni svoju boju, ali su svakako svi, manje ili više, fantastični.
Kameleon
I, dobro... Šta sad imaš da mi kažeš?
Kameleon
Iza ovog kameleona se vidi glatki zid koji je nizak, ali ipak sprečava kameleone da napuste svoj ograđeni prostor
Da li spava?
Simpatična zadnja nožica uspavanog kameleona
Posebno šareni primerak
Zar nisam čudesan?
Jedino ko je uspevao da se slobodno kreće bila jedna mala madagaskarska iguana (Oplurus cuvieri), koja osim crne kragne koja joj se često pominje u engleskom nazivu, ima i veoma zanimljiv rep prekriven bodljikastim krljuštima.
Madagaskarska iguana